I dok sedim u kancelariji, pijuckam kaficu, u pozadini se čuje neki online bluz radio, kucam, pišem, radim, komuniciram, naletim na ovu fotografiju i ne mogu da verujem kako je sve brzo prošlo.
Leto je, toplo je, vrelo je. Sa decom sam 24h. Spremanje doručka, užine, ručka, užine, večere… Igranje, skakanje, šetanje, hranjenje, mrljanje, prljanje, brljavljenje, plakanje, piškenje, kakenje, spavanje i tako u krug. Nemam vremena za sebe, za tuširanje i samostalni odlazak u toalet. Nedostajem sama sebi, nedostaje mi mir, tišina. Sanjam o momentu kada ću moći da prostrem veš bez dečijih rukica na mojim nogama i plača da ih uzmem. Da pročitam knjigu, da uradim nešto za sebe, nešto što samo ja volim. I tako, četiri godine kasnije, ja imam sve to o čemu sam tada maštala, a tako se raznežim kada vidim ove fotografije i setim svih momenata provedenih sa bebama, setim se tog mirisa sveže napravljenog ručka, mirisa opranog veša, mirisa dečije kosice i nežnih glavica kada se naslone na moje grudi i žele da ih utešim. I nedostaje mi. Sve mi to nedostaje i volela bih da sam tada bila svesna da će sve to jako brzo proći, da se prepustim i malo više uživam u tom periodu. Periodu kada je jedino što im je potrebno moja ljubav, razumevanje, zagrljaj, tiha uspavanka i pažnja. I par gutljaja ili zalogaja zdravog obroka.
I zato, podrška svim mamama koje su trenutno sa svojim bebama, koje ponekad grivnu u svoj telefon da provere društvene mreže i dobiju osećaj da su i one deo tog odraslog društva koje ne guguće, kojima vreme jako sporo protiče, kojima nedostaje posao, druženje, knjiga, izlazak, san… Brzo će proći taj period, mnogo brže nego što možete i da zamislite. A onda vam samo ostaju fotografije koje ćete sa setom gledati, bebeće loknice u radosnicama, po koja uramljena čarapica i lepe uspomene na taj deo vašeg života. I pitanje “O zašto nisam malo više uživala”.
