Razmišljanja

Perspektiva

March 13, 2015

Uvod pre uvoda. Uvod pre priče. Uvod da objasni kako je jedan početak dana bio malo drugačiji od ostalih. Jer sam tog jutra saznala da negde tamo postoji jedna priča, a u toj priči ja.
Čudan je osećaj samog saznanja da si zarobljen u nečijim slovima. Mešavina treme, ponosa, radovanja i strahovanja. I pre i posle čitanja. Ali slova ostaju. I priča ostaje. I volela bih da je imam ovde, da joj se vratim, da je se setim kad zaboravim.

Draga Svetlana,  

U poslednje vreme telefon smatram produžetkom ruke. Na taj način komuniciram sa svetom. Gledam u ekran, skrolujem, klikćem, usavršila sam kucanje jednom rukom… Jer taman kada uspem drugu da uzvučem ispod jastuka ili bebe, on se pobuni i da mi do znanja mu se ni malo ne sviđa činjenica da držim telefon i gledam u taj svetleći ekran umesto u njegovo malo licašce. I moram priznati da je u pravu. 

Zato sam ostavila telefon malopre, otišla u sobu da se mazimo i da ga podojim i kad je nakon 7. spuštanja iz mojih ruku na krevet napokon utonuo u san, sela za računar da ti odgovorim, kako dolikuje, sa dve ruke i šest pristiju (nikad nisam uspela da naučim da koristim svih 10 dok kucam :D).

Ne persiram ti jer nekako smatram da smo već probile tu barijeru :D.

Naravno, pretpostavljam da ti je Slađana već rekla da mi je prosledila tvoju priču jutros. Nisam mogla da dočekam da je pročitam jer je uvertira već bila dovoljna da mi zagolica maštu, a share statusa nisam mogla da vidim zbog njegove privatnosti.

Elem, razmišljala sam malopre šta bih napisala, šta bih ti odgovorila. 

Umela sam da provedem sate i sate na fejzbuku, listajući profile, gledajući tuđe živote, maštajući o njima… Desilo se i da ih sanjam. A kad nekog sanjam, to moram da mu kažem. Verujem da sam nekima zvučala pomalo čudno, ali sam sa nekima uspostavila još bolji odnos. Jer postoji taj neki čudan osećaj povezanosti sa osobama iz tvojih snova. A neki su to razumeli.

Tako da ja tvoju priču potpuno razumem. Kad je čitam kao neko sa strane :). Lepa priča, odlična devojka. Volela bih da sam kao ona. Zvuči sigurno i moćno. Zvuči kao neko kome je sve jasno, ko razume šta želi i ko ima ideju gde je krenuo.

“Šta kažeš Slađana, to sam ja? Ma kako znaš? Ma nema šanse. Je l ti ona rekla? Stvarno? Vau!”

Stiže muž kući i ja mu čitam priču. Kaže on “Pa liči!”

Oduševljena mu pričam kako je to prva priča koju je neko napisao o meni. Kako je to velika stvar, ogromna! A onda se setimo kako je neko o njemu već pisao. Moja sestra. Pre 10 godina, kada smo počeli da se zabavljamo. Napisala je sastav na temu “Osoba kojoj se divim”. U sastavu je pisala o tome kako je on vredan, hrabar, kako voli njenu sestru, kako je pažljiv, ali ga život nije mazio. Bilo nam je smešno i simpatično kako je to ona shvatila i razumela. “Život ga nije mazio”. Vlada to nije tako shvatao. Mislio je da ima normalan život, kao i svi drugi. Ali je jedna devojčica iz naših priča shvatila da njemu u detinjstvu nije bilo lako.

A sad mene neko vidi kao junjakinju. I priče i života. Čoveče.

I šta drugo mogu reći, a da se ne pravdam, a da ne osporavam, da ne budem previše skromna ili lažno neskromna, da kažem “a nije to baš tako” ili da kažem “baš jeste, ista ja”.

Osim da budem neizmerno zahvalna i oduševljena što sam se našla, hej, u jednoj priči i što me je jedna talentovana žena videla tako njenim očima.

Hvala ti Svetlana :).

PERSPEKTIVA
-Svetlana Zejak Antić-

Kada upitam ko su junaci njihovih života, ljudi svakojako odgovaraju. Nekome su to roditelji: podizali su decu u teškim vremenima, zadržali dostojanstvo i hrabrost; nekome, recimo, deda ili ujak-pustolov; nekome bračni drug, ili vanbračni. Nekome glasoviti naučnik, ili pisac, muzičar ili slikar čija su mu dela promenila život ili ga barem obojila i oblikovala. Tako je ova planeta, mala i stidljiva, nastanjena junacima, sve jednim do drugoga. Mnogi, međutim, nisu kadri da lako dodele tu osobitu titulu:
– Eh, nije to samo jedan čovek, mnogo ih je koji su me na ovaj ili onaj način obeležili…
Valjda usled vremena koje u naše živote naseljava i nova bića pa se oko njih svijamo i gnezdimo kao ptice, neki jednostavno, bez premišljanja, kažu:
– Junaci moga života su moja deca.
Niko ne kaže: nemam junake. Možda se stide. Možda ne žele da u tuđim očima budu nadmeni ili samoživi.
Odnedavno, međutim, viđam fotografije i članke jedne mlade žene. Voli svoj posao. Uspešna je. Razigrana, vedra, životna, omiljena. Nežna je majka. Brine o ljudima. Još uvek je devojka, i izgledom i ponašanjem. I dalje duboko u mladosti, zrela je osoba sa čudnovatim iskustvima.
Pa sam se zapitala da li možda svi mi – čije živote naseljavaju toliki glavni junaci vredni udivljenja, koje grlimo, kojima hrlimo i bez kojih ne bismo bili to što jesmo – grešimo u nekom malom koraku ili gledanju na stvar, samim tim što junake imamo. Ili pak greši ova mladica, sva maslinasta i sjajna, lepa kao sa slike. Nju, naime, nikada ne bih pitala ono što sam pitala tolike druge i na šta sam i sama dala odgovor i sebi i svima koji su želeli da me čuju.
Ne bih pitala jer je čak i iz svemira vidljivo da je glavna junakinja njenog života – ona sama.

DSC_0313

Comments

You Might Also Like