Дан 17 – Један скроз на скроз, тотално безвезе дан

Дан 17

Влада је рано устао и отишао да одвезе кумове на аеродром. То је значило да се враћа тек касно поподне. Док је Лиам спавао своју јутарњу туру, колегиница ми се јавила за чудним вестима. Али пре вести, да се вратимо пар месеци уназад.

Српски закон каже да трудница мора да узме породиљско 28 дана пре порођаја. Наравно, могуће је и пре тога узети породиљско поготово ако се трудници не ради па исценира ”проблематичну трудноћу” код гинеколога. Ја сам се осећала одлично, одлазила сам на посао и била активна до порођаја. Пре него што сам отишла на трудничко, потегло се питање породиљског боловања. По срском закону, трудница има права на 3 месеца породиљског одмора и после тога још 9 месеци одсуства са посла ради неге детета. У последњих пар година је град Београд почео да додаје неку кинту и омогућио је свим новостеченим мајкама, које су пре порођаја биле запослене, да примају накнаду у висини 100% просечне плате у последњих годину дана. Фирма породиљама исплаћује плате, а онда држава њима све то рефундира. И тако годину дана (3 месеца подориљско + 9 месеци одсуство ради неге детета  = годину дана ).

У фирми, тј невладиној организацији Спарк, Београд у којој сам била запослена, нико није био упућен у то јер нису пре тога имали такав случај (пријављена радница која иде на породиљско). Како је организација из Холандије, упућени смо да мајке тамо имају само 3 месеца плаћено одсуство и после тога се враћају на посао. Надређени су ми рекли да и ја имам 3 месеца и у том моменту када су они то мени рекли, ја нисам била упућена у наш закон, а и 3 месеца ми је звучало баш доста. Тада сам била 5. месец трудноће и нисам имала појма шта тек следи.

У међувремену, драге колегинице ми помогну у истраживању и успемо да сазнамо и од рачуновође и из закона да невладина организација – српско представништо – подлеже српским законима и да холандских 3 месеца у Србији не важе, већ могу да добијем годину дана плаћено. Звучи фантастично, али надређени нису веровали.

Наравно, битна ствар у целој причи је да мени уговор истиче баш када одлазим на порођај.

После 2 месеца убеђивања, преписки, доказивања и разглабања, на трен је изгледало као да су разумели и прихватили чињеницу да ето, можда једна ствар, као што је породиљско, у Србији функционише. Оно што су они требали да ураде је да ми продуже уговор на још годину дана, како бих ја добила накнаду која ми припада. Наравно, то је само њихова добра воља, нису обавезани да то заиста и ураде.

Одлука је пала, продужиће ми уговор на 3 месеца, до октобра. Дошло је време порођаја, све иде како треба, нико не размишља даље о томе. Понекад проверим пословни маил чисто да видим да се нешто није променило.

У октобру ми се надређени јавља маилом (пословним) и каже да су одлучили да ми продуже уговор до фебруара и да им пошаљем нови, потписани са новим датумима. Одушевљена то и радим, шаљем и ворд и пдф верзију, хвалим их свуда како су испали ипак фер и изашли ми у сусрет. Проверавам након тога пословни маил, али ништа не стиже и након месец дана када ми стиже плата, престајем да гледам мислећи да је све сређено.

Е сад, премотавамо време унапред. Колегиница ми се јавља и објављује да мени заправо уговор није продужен, а да ни она то није знала те ми је уплаћивала плату. Проверавам маил пословни – нема нигде објашњења и маила. На лични маил нисам сигурно ништа добила. Проверавам поново скајп, лог, маил један, други, трећи, нигде њиховог маила. Пар минута не могу да се освестим и на дођем себи. Не знам шта бих рекла, остала сам без текста.

Не разумем, не схватам, није ми јасно. Нису ми продужили уговор. Нису испали фер, нису испали људи и нису ме испоштовали и дозволили ми да примим новац који мени свакако припада, а који они не губе јер није њихов. Они нису у минусу, држава им враћа те паре. А друга ствар је та да они мене нису ни обавестили о тој одлуци да ми неће продужити уговор. Прво ми кажу продужен ми је уговор, а онда сами одлуче да није и притом ми не јаве. Ни маилом, ни скајпом, ни телефоном. Зар то није основна култура, неког обавестити ако сте одлучили да му прекинете прилив новца? Притом моји надређени имају децу, њихове жене су се исто породиле и сигурно и оне биле на породиљском. Чак и да нису, могу да претпоставе да је у првим месецима свака пара добродошла, поготово она која је заслужена и одрађена.

Ја не могу њима ништа рећи. Апсолутно је њихова добра воља била да ми продуже уговор и да ми само учине услугу. Они нису морали да ми продуже уговор, а заиста то нису ни урадили.

Али бих волела да их питам, овим путем, зашто? Због чега закинути некоме оно што му припада? Због чега бити бездушан и необазрив? Ако неко други може да ми обајсни, радо бих саслушала и прихватила обајшњење, јер сада, не могу ништа друго да радим, но да прихватим. Остала сам без посла и без накнаде коју сам као мајка у Србији требала да добијем док моје дете не напуни годину дана.

Покушавам да не размиљшам о томе. Не вреди се расправљати и секирати око нечега што је немогуће променити. Драго ми је што нећу више радити за такве и са таквим људима.

Лиам и ја се шетамо по крају, идемо на клопу, играмо се у песку. Влада стиже поподне и саопштавам му одвратну вест. Свакако ћемо се снаћи и наћи неку другу опцију. До тада ћу ја бити са дететом и уживати у његовом одрастању. Баш је данас поново рекао мама, несвесно, мумлајући, а и изашао му је 5. зуб. Само да заборавим овај дан и све ће бити у реду.

Напомена: До краја писања овог текста нисам добила никакав одговор нити маил од надређених.

Напомена 2 (14.2.2012): Тек сада сам се сетила да допуним овај текст и да обавестим све које је интересовало, како се завршио овај фијаско. Разменили смо пар маилова и на крају су признали да су направили грешку тако што ми нису ништа јавили на време. Обећали су да ће ми уплаћивати плату до краја породиљског боловања и своје су обећање и одржали. Након тога смо се поздравили и никад више ни чули ни видели.