Browsing Category

Razmišljanja

Razmišljanja

Pidžama radnici

April 28, 2014

Postoje oni ljudi koji su organizovani, samodisciplinovani, vredni u uredni, a postojimo i mi, koji živimo u sopstvenom haosu spontanih želja i potreba. Vuče nas inspiracija, jaka volja i neočekivana energija koja se iznenada pojavljuje i često rešava puno stvari. A stoji i to da smo pomalo lenji te nas osim navedenih, na rad može jedino bič naterati.

Tako bejaše i sa mnom. Odluka da se ne vratim na posao u struci, kada se završilo kućno gajenje naših mladunčadi, je došla spontano i tiho, a za njom i odluka da se u potpunosti posvetim svojoj velikoj ljubavi – fotografiji. Sve što mi je potrebno je foto oprema i kompjuter. A to već imam kod kuće. Uslovi za rad – check! Ali avaj, kako prva grupa uživa u takvim uslovima, ova druga vremenom počne da se oseća ograničeno, bezvoljno, bezvredno i dosadno. Iz pidžame na posao, sa posla u pidžamu. I puno kafa pride.

Beba, Razmišljanja

Za mame

March 24, 2014

I dok sedim u kancelariji, pijuckam kaficu, u pozadini se čuje neki online bluz radio, kucam, pišem, radim, komuniciram, naletim na ovu fotografiju i ne mogu da verujem kako je sve brzo prošlo.

Sa decom u kući

Leto je, toplo je, vrelo je. Sa decom sam 24h. Spremanje doručka, užine, ručka, užine, večere… Igranje, skakanje, šetanje, hranjenje, mrljanje, prljanje, brljavljenje, plakanje, piškenje, kakenje, spavanje i tako u krug. Nemam vremena za sebe, za tuširanje i samostalni odlazak u toalet. Nedostajem sama sebi, nedostaje mi mir, tišina. Sanjam o momentu kada ću moći da prostrem veš bez dečijih rukica na mojim nogama i plača da ih uzmem. Da pročitam knjigu, da uradim nešto za sebe, nešto što samo ja volim. I tako, četiri godine kasnije, ja imam sve to o čemu sam tada maštala, a tako se raznežim kada vidim ove fotografije i setim svih momenata provedenih sa bebama, setim se tog mirisa sveže napravljenog ručka, mirisa opranog veša, mirisa dečije kosice i nežnih glavica kada se naslone na moje grudi i žele da ih utešim. I nedostaje mi. Sve mi to nedostaje i volela bih da sam tada bila svesna da će sve to jako brzo proći, da se prepustim i malo više uživam u tom periodu. Periodu kada je jedino što im je potrebno moja ljubav, razumevanje, zagrljaj, tiha uspavanka i pažnja. I par gutljaja ili zalogaja zdravog obroka.

Foto priča, Kreativni kutatk, Razmišljanja

Šoljica čaja i čašica razgovora

October 23, 2013

Ne znam kako je sve počelo i ne znam koliko dugo traje, ali znam da se sve jako brzo desilo i da sam ih zavolela preko noći, a tada ih još nisam ni poznavala.

Njih je tri. Sve su jako kreativne, lepe, pametne, interesantne, inspirišuće i zabavne. Čitajući njihove tekstove, recepte i ideje i gledajući njihove fotke, ulazila sam u neki čudan svet – svet mašte i lepih stvari. Bilo mi je sve jako čudno i novo. Moje omiljene boje su crna i šarena. Ne volim pastelno, ne volim ukrase, ne volim šoljice i čajnike. Nisam preterano romantična, ne vodim previše računa o detaljima u kući, imam najobičnije, jednobojne, dosadne tanjire, najveće moguće šoljetine i najčešće serviram ručak u činijama. Kad se desi da slučajno dobijem cveće, stavljam ga u teglu jer vaz(n)u nemam. Oblačim se na štrafte i imam instant frizuru.

Foto priča, Njuhova priča, Razmišljanja

Њена прича – Ана

August 19, 2013

Она воли да кува, а воли и да подели оно што је скувала са вољеним особама. Воли животиње и воли да чита. Воли двориште, воли слободу, воли море и морску храну. Она воли воду, воли сунце и воли лето.

Ana 020

Ana 012

Ana 013

Ana 014

Она воли и да шије. Воли да, својим умећем, другима оствари модне жеље. Воли да креира, да буде креативна, да ствара и инспирише.
Воли Нови Сад и воли да кува зимницу.

Ana 015

Ana 016

Ana 017

Ana 018

Ana 010

Ana 008

Ana 011

Воли своју децу, своју кућу и све успомене које је везују за њу. Она мора да прода своју кућу јер је постала превелика од кад су деца отишла из ње својим путем.
Она воли да машта о новој кући, мањој и дворишту за њу и све њене животиње.

Ana 004

Ana 005

Ana 006

Ana 007

Putovanja, Razmišljanja

Блог о блогу

January 26, 2013
Кокођинђуве

Кокођинђуве

Пре него што сам почела да пишем блог, или како ја више волим да га зовем “ризницу текстова на интернету”, била сам веома скептична и питала се чему све то. Ако ми је до писања, могу да пишем дневник, а ако ми је до јавности, онда свакако нећу писати о себи него се бавити неким општим темама (мада нисам новинар). Кога још занима шта ми радимо, где путујемо и шта размишљамо?

Онда сам схватила да постоје барем 2 особе (ћао мама, ћао тата) које ће сигурно читати блог и то је била довољна мотивација да почнем са куцањем.

Иако смо путовали и пре него што смо одлучили да имамо децу, то је тада било прилично непримећено, лично и тихо јер није било facebooka, нису људи на тај начин били повезани и дељење фотографија и линкова је било компликованије. Једино место на ком смо се ми путници и љубитељи путовања окупљали су били сајтови и форуми посвећени истраживању других земаља.
A jедина сигурна ствар у вези наших путовања је била датум одласка, датум повратка и разгледнице које шаљемо најближима из сваке земље коју посетимо до крајње дестинације.