Čovek je društveno biće. Ja sam čovek. Ja sam društveno biće.
Teško mi je bilo da priznam to sebi, pogotovo kada sam imala nepunih 15 ili 16 i mislila da sam sama, jedina na svetu, sebi dovoljna. Deceniju kasnije, nakon trogodišnje izolacije usled uzgajanja mladunčadi, svaki kontakt sa odraslim osobama mi ulepšava dan i tako je i ostalo do danas. Ako upoznam neku novu, interesantnu i inspirativnu osobu, makar pre toga sedela i dangubila, taj dan je za mene uspešan i ispunjen. A posebno cenim ona spontana, iznenadna i neplanirana poznanstva koja ti prevrnu život naopačke.
A sad da se vratim tinejdžerskom periodu. Provela sam neko vreme u Londonu učeći škole, ali i radeći interesantne, korisne i manje korisne stvari. Sećam se jednom da sam u veoma kratkom vremenskom periodu potrošila sav novac koji je trebalo da mi potraje barem nedelju dana. Hrabro i odlučno, sa malom dozom treme, krenula sam u šetnju komšilukom i išla od vrata do vrata i nudila svoje usluge čišnjenja kuće, šetanja kučića i pranja automobila. To je sve što mi je tada palo na pamet. Dok je većina stanovnika tog jutra svoje domove već zamenila kancelarijama, ja sam šetala pored njihovih kuća i na osnovu uređenja bašte, garaže, prozora i ulaznih vrata, pokušavala da odgonetnem čime se bave. Da li su poslovni ljudi u odelima ili imaju svoju prodavnicu cveća? Ili rade kao vaspitačice ili automehaničari? A možda su kriminalci?
Iznenađujuće je bilo to da sam nakon pola sata zaista našla devojku koja je izgledala kao da je samo mene čekala i očas posla mi utrapila dva, po spoljašnosti i karakteru, različita kučeta na povodcima. Pudlica i vučjak. To je ona životna situacija koja se kasnije često prepričava u društvu.
Vučjak, kao što mu i ime kaže, vuče jako na svoju stranu, a pudlica sva usplahirena mi se vrti oko nogu i trudi da verno rekonstruiše neku scenu iz Čaplinovih filmova u kome ja padam, a komšiluk se grohotom smeje. Uspevam da se izvučem iz zapetljanih povodaca, nastavljamo dalje da bi se samo 100 metara od kuće vučjak uneredio na sred trotoara. Da ne bih detalno objašnjavala agregatno stanje situacije na trotoaru, rećiću samo da su to bile teško zarađene 4,5 funte. Čuvala sam vučjaka i pudlicu još koji put, a onda sam našla novi posao: raznošenje novina.
Mala radnja u kraju, novine stižu u 5, do 5:30 ispisujemo adrese i brojeve, stavljamo novine u torbu i krećemo.
Često se dešavalo da je mrak kada krenem sa raznošenjem. Torba teška, na rukama hladno, sandučići uski pa sam morala da razvijem određenu tehniku ubacivanja novina, posebno onih vikend, debelih izdanja.
Volela sam da zamišljam kako ljudi u tim kućama žive, koliko ih ima, čime se bave, kako im izgleda nameštaj, kakav im je raspored. Ponekad se dešavalo da osetim miris kafe dok sam ubacivala novine u sanduče koje je u sklopu vrata i imala sam jasnu sliku njih, uvaljene u svoje tamno zelene(!) fotelje, ispijaju prvu jutarnju i čekaju mene da im donesem hladne novine koje još uvek mirišu na svežu štampu.
Noću, kada sam vodila kučiće u šetnju pre spavanja, donekle sam mogla i da vidim njihov život jer tamo skoro niko nema zavese na prozorima. Iznutra je osvetljeno, oni žive svoj život normalno, odrasli su najčešće u dnevoj sobi, deca se igraju. Uživala sam gledajući te kuće i stanove, sobe, kamine, ljude, kuhinje… Ali ne onako voajerski, nego mi je bilo lepo da gledam ljude u njihovom okruženju. Smatram da to okruženje kazuje puno toga o ljudima i jedan pogled na prozor ispriča čitavu jednu priču.
A da to ne mislim samo ja, bilo mi je jasno kada sam par godina kasnije naletela na This Wild Idea – 365 projekat koji je Theron, fotograf iz Amerike, započeo i koji je podrazumevao da on svakog dana putuje Amerikom i na tom putu upoznaje novu osobu, fotografiše je u njenom okruženju i snima razgovor. Bila sam jako srećna i upijala svaku priču koju sam gledala. Inspirisana njime, napravila sam svoju prvu foto priču prošle godine, spontano i neplanirano, baš kako volim.
Drugu sam planirala. Kao deo jedne veće ideje, da napravim foto knjigu o svakom od naših roditelja, baka i deka, sa fotografijama njihovih domova u kojima smo rasli. Volim sigurnost koju čovek oseti kada kroči na taj veoma poznat tepih, sa poznatim rasporedom nameštaja i sedne u fotelju ispod iste lampe koja je tu barem 30 godina. Ta sigurnost i uteha da te tamo negde čeka nešto poznato, nešto prijatno, nešto večno i konstantno. A nije.
Nadam se da su oni u mojim godinama više bili skloni eksperimentisanju, razmeštanju i igranju po kući jer bi mi bilo teško da prihvatim da ja tu sigurnost možda neću moći da pružim svojoj deci. Računam na to da potreba za dobro poznatim stvarima dolazi sa godinama.
Mi nemamo našu, tradicionalnu jelku. Prošle godine sam odlučila da kupim pravu, sa saksijom i da je nakon nove godine prebacim u veliku žardinjeru koju imamo na terasi i sačuvam za sledeću godinu, međutim osušila se. I teško sam to podnela jer sam uradila istu stvar koju su uradili svi oni koji su kupili posečene jelke. Ubila sam je. Zato sam odlučila da neću više kupovati jelke, no u poslednjem momentu se predomislila i uzela najmanju, plastičnu koja bi čisto svetucala u uglu sobe i podsećala decu na taj praznični duh koji nas trenutno sve okružuje.
Ali postoji veliki broj porodica koje i dalje poštuju tu tradiciju i ukrašavaju svoj dom kada u vazuhu počne da miriše na sneg (sa izuzetkom ove godine). I ja sam jako srećna i zahvalna što sam imala priliku da provedem par sati u jednom takvom domu i upoznam ljude koji tu žive kroz detalje i sitnice koje život znače. I njihove dedamrazove, naravno :).
Vama želim da želite. I da ostvarite ono što želite. Da ne preterujete da se ne bi razočarali. Ali, bitno je da želite. I pišite i fotkajte i slikajte i crtajte i vozite i putujte i smejte se i mirišite i gledajte i slušajte, ako već imate tu privilegiju da možete.
