Немања је данас опет био на роњењу, а ми смо имали задатак да пронађемо нови смештај, јер је, ако сам заборавила да споменем, и овај резервисан од сутра, а ту су нам рекли тек када смо пренели све ствари. Спавање, доручак, купање, веш и остале кућне ствари нећу ни да спомињем јер се подразумевају.

Поподне крећемо у акцију и први стоп нам је неки државни хотел који је јако фенси, на обали, са прелепим бунгаловима, али једина мана му је та да је често заузет. Ту се одржавају неки државни семинари, састанци, курсеви и тада није никоме другом дозвољено да борави у хотелу. Деси се да буду слободни, али не постоји резевација унапред већ све на лицу места. Тако и одлазимо, на препад их питамо за 2 собе или бунглов или нешто за све нас, кажу има, али само за 2 дана. Баш нам је било жао, али настављамо даље са потрагом.

Идемо дуж обале и улазимо у сваки хотел који на први поглед делује приуштиво. Наравно, негде и погрешимо па нас ошину ценом од 350 долара по соби. Кад смо стигли до краја, схватамо да смо гладни и седамо да клопамо, а у истом моменту креће нека реге свирка из тог ресторана, тако да уживамо у дуплом перформансу: Лиама који јуриша између столова и момака који прилично фино свирају.

У повратку одлазимо до још једног хотела који није на обали, али који наводно има неке породичне собе и падамо на нос од његове величине и изгледа собе и свега. Допало нам се све на први поглед: и ходник и рецепција и лифт и соба и поглед и тераса… То је велики хотел, има доста соба и није ни сличан ономе што смо у почетку тражили нити ономе где смо били смештени, али нам делује као супер промена. Свака соба има као неко своје гнездашце, тј терасицу ограђену и тако осветљено увече изгледа потпуно магично.

Соба је мала, али је дуплекс и има велики кревет на спрату који је за Немању. Имамо само једно купатило у приземљу, али нам неће бити проблем да делимо. Одушевљени уговарамо цену и одлазимо кући да испричамо све Немањи. Једемо старфрут који има укус на мешавину јабуке, крушке и лимуна и јако је сочан. Срећни лежемо да спавамо и бројимо све ствари које треба сутра сложити и спаковати како би брже заспали.

Дан 22

Устајемо, пакујемо се, одлазимо у хотел и код степеница већ видимо Лиамово одушевљење великим, чистим простором који је као створен за јурцање. Док смо пијуцкали пиће добродошлице и чекали кључ, Лиам је трчао и цичао од среће, али смо тек тада видели пуно места где се може претурити, пасти, саплести, ударити. Јурили смо за њим, а било је паклено, ми смо се знојили, беба је плакала и све је некако кренуло безвезе, а нама је било јасно да нам избор хотела није баш најбољи.

Одлазимо у собу и добијамо ону која нема горепоменуто гнездо као терасу, већ обичну терасу и то на 5. спрату. Не дозвољавамо Лиаму да изађе да не би помислио случајно да се попне на столицу што изазива његово негодовање. Затварамо врата, укључујемо климу, и сви тако седимо на једном брачном кревету јер не можемо ништа друго да радимо. Нема места ни за кога. Седнеш и не мрдаш, а ако пожелиш да одеш у тоалет, мораш да затвориш ролетну јер постоји прозор који гледа из спаваће собе директно у туш кабину и цело купатило.

Кад су деца заспала, ја сам отрчала да искористим барем тај њихов импресиван базен, јер је било јасно да у том хотелу не можемо да останемо.

А да не спомињем да смо после на неком другом сајту нашли повољније те породичне собе у том истом хотелу. Кад сам се вратила са базена, момци су отишли да резервишу две собе које смо видели раније, али које нам нису одговарале због каменитог пута који води до њих. Схватили смо да је боље камење прескочити, него остати у минијатурној собици на петом спрату.
Да не би правили још већи лом и седели једни другима на главама, одлазимо на клопу на исто оно место од синоћ, а после тога на фамозне банане.

Вече брзо пролази и време је за спавање. Како немамо места за седење и ћаскање, облачимо се у ноћне хаљине и неко хрче, а неко куцкам на компу. Чују се неки Руси из суседне собе како галаме, клима дува, али физика чини своје па се Немања на спрату кува од врућине, а ми се смрзавамо. У следећем моменту нестаје струја. У целом хотелу. Мркли мрак. Одлазим до тоалета са лаптопом у рукама како бих опрала зубе, али се у том моменту укључује сирена звана Еван и ја брзо дотрчавам да га нахраним не би ли пробудио све усобљане. Прилично је гладан и не да ми лако да се извучем те се и ја убрзо успављујем поред њега. Након неког времена (немам ни представу колико је прошло) будим се и чујем како нешто шишти. Скачем и одлазим до купатила одакле се чује звук и видим лавабо који је пун воде и вода која лије, а одмах поред стоји лаптоп и само чека да вода прелије из лавабоа. Истраумирана, искључујем воду, склањам лаптоп и збуњена настављам да спавам. После сам се пробудила још једном, вероватно када је дошла струја, јер је светло горело, али нисам знала где да га угасим, па је остало упаљено. Влада се будио исто да би угасио светло, а Немања се кувао на спрату. Све у свему – једна не тако пријатна ноћ. Иако смо се силно забављали селећи се и мењајући хотеле, собе и виле, радујемо се овој, надамо се, последњој селидби, али шта нас чека тамо, то ћемо тек сутра сазнати.