Počelo je sa prebrojavanjem jednog deteta. Sada ih imamo tri komada. Deteta. Svaki izlazak iz kuće – brojimo. Svaki odazak na spavanje – brojimo. Je’n, dva, tri. Broj tri je još uvek mali, pa ne može da pobegne. Ili je u kolicima ili u marami. Sva sreća da se ne rađaju kao ždrepčići, spremni da potrče odmah. Ostali bismo verovatno samo na jednom. Detetu, ne ždrebetu.
Putovali smo i pre dece. Kad smo mogli i gde smo želeli. To su uglavnom bile bekpek, samostalno organizovane ture po Africi i Aziji. Evropa nas nije zanimala. Čak je i prvo putovanje našeg prvog mezimca bilo po afričkom kontinentu, ako računamo period dok je bio u mom stomaku.
Kada je odlučio da se rodi i kada smo završili sa smišljanjem imena, zajedno sa prijavom smo mu i izvadili i pasoš.
Jer – nikad se ne zna kada će čovek poželeti da ode iz zemlje.