Jurotrip, Putovanja

Jurotrip, dan prvi

August 23, 2013

Дан је почео као и сваки претходни, буђењем. Евана смо претходно вече овдели код Владине маме у НС, а у моменту буђења је моја мама водила Лиама у вртић.

“Будеш добар, чуваш баку?”
“ДА!”
“Немој да бринеш, брзо ћемо се вратити и донећемо пуно лего коцкица и онда ћемо….”
“Ћао мама.”
Или смо ужасни родитељи или имамо веома самосталну децу.

Ко ме прати на инстаграму, могао је да види Еванову малу, наранџасту кутијицу коју је спаковао за одлазак код баке.

Данашњи план пута је укључивао Хрватску, Мађарску, Словачку и Чешку. Нећемо журити, али би било сјајно да стигнемо до увече на пиво у Праг са Мајчетом.
Увече смо проверил километражу и видели да Праг заправо и није тако далеко и да по гоогле мапсу стижемо за 9 сати (околним путем).

“Кул, па ми можемо и у 12 да кренемо одавде па да стигнемо увече.”
“Хехе, да, али било би лепо да кренемо и раније.”
“Ма наравно, само кажем.”

Јутро није обећавало јер сам, осим одвратне (жуте) грознице на усни имала и глас просечне Стоје на турнеји по Хаустрији. Чај, брзо, брзо, јер, колико бих волела да у њему уживам као Мали Ив, Ива дид ит и Ла Нена, сетим га се увек кад заболи грло.

Били смо у колима у 11:10. Супер, све је по плану, крећемо пре 12. Али како ствари заправо никад не иде по плану, тако смо нас двоје зауставили ауто семафор даље и следећа два сата дискутовали о стварима које су нас мучиле: ко је тог јутра заправо први било нервозан, ко је искључио миша и није хтео да погледа маил са неким битним датумом, зашто се овом другом не вози градским превозом и шта има против бус-плуса. Ако их не расправимо сада и одмах, преко границе могу и да се претворе у нешто озбиљније и кмпликованије, такореће монструма. Два сада касније смо јели доручак и пили кафу. Свом снагом тела и ума смо бројали до 152546, докуповали којекакве ситнице и кренули путем Вуковара.
Граница, Вуковар па Осијек који ме је пријатно изненадио количином бици…. е па не знам. Више не могу да пратим трендове. Бицикла, бицикло, бицикл, бициклова, бицикала… количином бајкова (али не мотора, него оним са педалама). Свако је возио бајк и то оне кул, са широким ручкама и великим точковима. Њихова вожња је изгледала јако удобно.

Замиљивости поред пута

Замиљивости поред пута

Пошто је вожња сама по себи једна веома занимљива и узбудљива ствар, покушавали смо да скратимо време музиком, ћаскањем (али не спомињати ГСП-у и бус-плус), измишљањем нових наочара и откривањем осигурача које треба заменити у колима.

Да ли сте знали да се на италијанском упаљач каже ACCENDISIGARO? Ето, сада знате. и Ако вам не ради пуњач за телефон у колима који је на месту упаљача, знајте да је највероватније до осигурача.

ACCENDISIGARO

ACCENDISIGARO

Тик пред границу, одлучујемо да сипамо гориво. Пуки нам је лепо саветовао да избегнемо сипање у Мађарској и ми смо желели да га послушамо. Констатујемо на станици да поред нас пуне гориво неки специјалци. “Специјалци?” “Па имају неку ротацију напред, изгледају као пресретачи.” “Хм, интересантно.”
Возимо ка граници, летимо, слушамо музику са мог телефона, кад у моменту престаје музика и звони телефон. Наравно, увек стрепим кад чујем звоњаву и надам се да није нека од мама. Овог пута није, али је зато Влада.

“Зашто ме зовеш?”
“Ко те зове?”
“Па ти ме зовеш?”
“Не зовем те.”
“Па твој телефон ме онда зове, где ти је?”
“Ено га у торбици, иза на седишту?”
“Где тачно у торбици…”
“…”
“Хало?”
“Дјобар дан, јављам се са пумпје, забјоравили сте ваш тјелефон овде?” (симулација ијекавице)
“Пупме, ааа, па да, били смо малопре на пумпи.”
“А то све вји? Ето, знате да сте га овдје забјоравили.”

Не било нам тешко, окрећемо ауто и возимо тих пола сата које смо већ прешли од пумпе назад. Хм, а како је знао да смо то ми? Па да, “малопре”, јасно је, видео је регистрацију.
Враћамо се, узимамо телефон, захваљујемо се, човек објашњава да су га нашли баш ту где смо паркирали ауто и да је добро што га нисмо згазили. Ми њему објашњавамо да је то најглупљи телефон икада, али је зато отпоран на ударце, воду, пиво, па и гажење, тако да му се вероватно не би ништа ни десило да смо га прегазили Било како било, окрећемо се и настављамо даље.
Кад на ћошку, двоје backpackera. Не виде се од ранчева, врећа и шатора спакованих на њихова леђа. Стидљиво подижу палац и ми стајемо.

“We are going this way.”
“Great, we are also going that way :).”
“Our plan is Budapest.”
“Great, we are going there.”
“Yeeey, wow, thanks.”
“And after that, where are you up to?.”
“Well, Poland, but first Bratislava.”
“Hey, we are also going there.”
“Yeeey, wow, thanks.”

И тако је и било, спаковали смо њихове рачеве од 150кг, сели у ауто и кренули. Они су већ месец дана на путу и сад се враћају кући. Обишли су и Србију и Босни у Македонију и Грчку и све успутне земље. Путују искључиво стопом и спавају код људи који их приме преко couchsurfinga. Кажу да су у Београду били код неког Петра. Ето, Петре, ако будеш ово читао, они су добро, сад већ кући, надам се :).
Причали смо им и о путничкој кући, тако да знате, другари, ако вам се јаве, да су дивни момак и девојка :).

Сузи и Адам

Сузи и Адам

Нисмо ни 15 минута у путу, а већ ћаскамо пуном паром. Возимо се, такорећи летимо, али ту је пресретач да нас у томе спречи.

“Хеј види, није ли то онај исти са…”
“Дјобар дан, молјим вас ваше исправе…”

Било како било, није прошло тако страшно. Платили смо казну јер ко не плаћа на друму, платиће на ћуприји. Заправо ово у нашем случају ништа не значи, али звучи довољно паметно.

Идемо даље. Возимо се, прелазимо границу, још само цела Мађарска и ето нас у Словачкој, јееј! Но, видимо да је сад већ касно и да највероватније нећемо стићи до Прага. Не би да се форсирамо и да јуримо, зато јављамо Мајчету да ћемо највероватније преспавати у Братислави.
На пумпи, неких 100км од Братиславе, налазимо WiFi и крећемо у facebook акцију. Знам девојку још из ере србовања која је студирала у Братислави. Сигурно она зна.
“Хеј Јана, да ли се сећаш неког финог хостела у Братислави. Заправо и не мора да буде фин, све једно какав је, само да преспавамо…?”
“Хајде размислим и јавим ти.”

И тако је наша коресподенција трајала пар минута кад смо већ одлучили да кренемо.  Рекох да се јављам са следеће пумпе.

Тик пре границе (хех границе) са Словачком, зове нас Јана и каже да ће нам послати адресу где се налазимо са њом и момком. Супер!
Да ли знају добро место где да оставимо стопере да наставе даље? Знају. Супер.

Стижемо до границе, кад оно нема ничега. Празно. Муерте. Нико не проверава ништа, нема печата, нема царине… Само прозујисмо кроз празне пунктове и то је то. Вау! Њима то није било чудно, а ми смо били фасцинирани.
Иначе су нам Сузи и Адам (надам се да се тако зову, баш би било безвезе да сам погршено чула) кажу како су њих скроз претресли на граници Хрватска/Аустрија. Момци са којима су се возили су били онако, мало опуштени, а овима личили на дилере. Водили су их у просторији и рекли им да се скину. Но, њих двоје су се смејали док су причали о томе, те ми схватисмо да то није оставило неке трауме на њих.

Код Братиславе их остављамо на пумпи где кажу да је добро за стопере, поздрављамо се, желимо срећан пут и настављамо до Јане. Стижемо на уговорено место, празна раскрсница, слабо, улично осветљење… Ни кучета, ни мачета, ни птића ни човека… Хех, па не, знам ја њу са интернета, да, да, супер је девојка. Хех, па… не знам ништа о њој. Хех. А мрачно је. И хладно је… и, хеј ко је оно тамо и зашто ходају убрзаним корацима ка нама.
Били су то они, срдачно нас дочекали и нису нам тражили ни један бубрег (до сада :Д).
Кажу да се сутра и прексутра дешава Реге фестивал Уприсинг у Братислави и да су сви хостели попуњени и да они препоручују да ми спавамо код њих. Кул, супер, хвала, може, ако не реметимо никакве планове.
Прво на клопу па на пиво. То су планови и није нам пало на памет да их реметимо.
Нећемо у мек, идемо код турака на фалафел. Клопа је била сјајна, а имали су чак и пиде у менију, заједно са точеним ајраном. Никад веће среће.

Moonwalk

Moonwalk

Како сам ја замишљала Братиславу као један велики туристички град, затекла ме је чињеница да је све празно, тихо, да нема чак ни пуно кола на улицама и да треба наћи место које је отворено и у ком служе пиво.
Али су наши домаћини ипак искусни братислављани (да не кажем пивопије :Д) и знали су где се точи хладно пивце.

Лов на пиво

Лов на пиво

После једног смо се ипак запутили кући јер је њихова толеранција на вожњу са алкохолом (у телу) никаква, тј 0.0 те нисмо желели да ризикујемо.

Уметнички кварт

Уметнички кварт

Види 'вамо, погле' тамо

Види ‘вамо, погле’ тамо

Код њих смо наставили да причамо о којекаквим историјско/географским темама поготово актуелним на овим просторима. Но брзо нас је савладао умор те ми односмо на спавањац и схватисмо да собу делимо са бицик… штагод… и то не било каквим, већ баш оним као из Осијека, супер кул, удобним beach cruiserima.

Бич крузери

Бич крузери

You Might Also Like