Jurotrip, dan drugi u Pragu

Нисмо навили сат. Пробудили смо се таман на време да водимо децу у вртић. То је тај биолошко родитељски сат. Никад тачан кад треба, али се зато изненада појављује на одмору.
Јана нам је, као права српска домаћица, изнела на сто све српске, сочне, здраве производе и приуштила прави угођај за време доручка. Тешко нас је било истерати, али смо оставили ракију да утоле тугу због нашег одсуства. Јана и Јан, хвала вам још једном што сте нас угостили, прошетали, нахранили, наспавали и срећне послали даље. Кад год вас пут нанесе, а ви код нас. Чак ћемо и бајкове да увеземо у спаваћу собу, да се осећате као код куће :D.
Крећемо пут Прага. Јана нас је упозорила на стање путева ка Брну и била је у потпуности у праву. Очајни су. Труцкави, бучни (када се вози преко њих) и ништа нисам могла да пишем успут.
Чешки невидљиви гранични прелаз смо прешли брзином 120км/х и тек на некој следећој станици схватили да смо променили државу по мобилној мрежи и цени у крунама. Видела се велика разлика у односу на Словаке. Било је више пива на рафовима.
Ближио се моменат сусрета моје жене и мене. Да вам испричам причу како се ми знамо. Било једном једно србовање. И био једном један форум на србовању. И тамо су се скупљали разни људи, а они најбољи остајали. Имали смо интерне форе, скупљали смо се редовно и уживо, упознавали се, дружили. Чак су нам сви слали разгледнице са летовања, баш сам их пре који дан видела и умало сузу пустила. И била ту једна жена. Појавила се, представила и била наша. Одмах ми се свидела, чим сам је угледала. Реко’ ово мора да је нека кул жена.
И остало је хисторија. Упознале смо се након пар година кад су она и Пера дошли у Бг и одмах нам је било јасно да смо једна другој суђене.
И ето мене на путу до ње, 5 година након нашег последњег и првог виђања.
Стижемо, паркирамо се испред зграде и чекамо је да изађе из трамваја. Ето ње, иде нам у сусрет, жена моја. Знамо се годинама, видимо се други пут и то нам је тако нормално. Загрљаји и пољупци пљуште, срца нам вијоре изнад глава, жене уједињене.

А сад шта ћемо и где ћемо. Прво да паркирамо ауто. Каже да они живе у бронксу и заиста тако и изгледа, само што нема црнаца са великим капуљачама већ мршавих цигана у гранд парада одећи (је л’ дозвољено да се каже циган или да мењам у индобалканс?). Нађемо паркинг који је чуван, пресвучемо се кући и излазимо. Ту је и Марвин, наравно, црни мачак који толико личи на нашег Фритза са ким смо живели пар година, да смо помислили да је то заправо Фритз гастарбајтер. То је тај менталитет хистеричних мачака које су рођене да живе негде у некој далекој прерији са другарима пантерима, а ми их држимо по радијаторима и орманима.
Први стоп, локална кафана. Да се наздрави, како ваља, прашким пивом. Седамо испред на клупицу, кажу иза нас је јавна кућа, а иза ње пруга. Пролази тик поред зграде. Замишљам Марвина како седи на прозору и посматра воз како пролази као куца у The Triplets of Bellville.
А изнад огроман мост. Огроман, заиста огроман. Кажу да је пре него што су га оградили био главно место за скакање, без канапа. Диван крај, да човек пожели да се сутра не пресели у њега.
Испред нас долази жена са кучетом, каже Мајче зову је куглица. Мени није јасно због чега, те прилажем илустрацију.

Кажу и да ради као баба сера, ето занимљивости. Долази конобар и сочно је цокне у уста. Сумњиво ми беше те ‘ајд да питам, њих двоје су заједно? Неее, ма шта ти пада на памет! Да ли сте знали да се у Прагу сви тако љубе? У уста? Ја појма нисам имала, али смо на крају закључили да можда заиста и јесу у вези. Чудан им је тај конобар.
Шта ћемо даље? Идемо на клопу. Може неки веџи ресторан? Офкорс. Пера одбија да иде у ресторан без меса те нас троје уседласмо трамвај и кренусмо у акцију. Фасцинирани буљимо кроз прозор трамваја и одушевљавамо се прашком архитектуром. Град је апсолутно фасцинантан, а тек се возимо 2 минута.
Ресторан је у близини и улазимо у свемирски диско брод из Индије. Стилови су помешани, светла, стубови, столови. Све је специфично и ултра интересантно.

Клопа to die for. У оваквим ситуацијама желим да имам један желудац за понети у торбици, па кад напуним овај, извадим и ставим нови, као кесе за усисивач. Не можеш све појести, а очи гладне. Где ћемо даље? А, сад идемо у разгледање. Јесте да је пао мрак, али шта да се ради и то има неку чар.
Један трг, други, мост, улице, продавнице… Пуно је људи, граје, град живи, дише пуним плућима. Већ нам је жао што нисмо дошли дан раније као што смо првобитно планирали. Хајде, не тугуј Тамара, вратићмо се поново, најбољи уче на сопственим грешкама.
Да ли сте знали да се у Прагу пије водка с ногу? Ја нисам, али ми је жена показала. Такав је обичај, каже, а не можеш рећи обичају не, макар га малопре измислила.

Лутамо улицама, један бар, други, овде продавница, онде, па улични продавци, па туристи. Прави ноћни водич кроз Праг.

У једном моменту се јавља Пера и каже “ћекам вас код колима”. А код колима је заправо ноћни клуб на не знам колико спратова, са не знам колико соба и зове се Cross клуб.

Не знам ни како се зове тај стил у ком је направљем али је цео у зупчаницима, металним деловима, све је некако грандиозно и моћно. Музика брза, за ђуску. Да ли сте знали да је у Прагу велико пиво 1 еур? Овде је било скупље, чак више од 1.5еур. У прагу купиш 3, у Београду 1 за исту цену, али зна се ко мисли о омладини. Повећаш цене алкохола, укинеш продају од 22х и ето ти чисто друштво као суза после беер феста.
Но, да се вратим на клуб. Одлично се ми проведосмо то вече. Баш смо славили и баш се веселили, сутрадан је глава мало била неславна, али је био бал.

Жена нам је сутрадан, као права српска домаћица, спремила бурек из пекаре и свеже поврће из баште са пијаце те нас наждра лепо, спакова у ауто, изљуби, пожели срећан пут и просу воду за нама.
Жено, хвала и теби и Пери и Марвину на гостопримству, радо ћемо вам се вратити чим почнемо да вам недостајемо. А вас србовањци чекају у Београду.
Границу у Немачкој опет прођосмо неприметни при брзини од 120км/х и одушевисмо се храном коју они имају на бензинским пумпама, али о Немачкој у следећој епизоди.
Gute nacht