Jurotrip, dan četvrti

Pedeset nijansi zelene. To je ono što je izašlo iz mog grla tog jutra kad sam se probudila. Volim slikovitno da objasnim, nema na čemu. E to grlo je vapilo za jednim vrućim, sočnim, aromatičnim čajem te se mi brzo spustimo na doručak. U ovom hotelu kao da su znali da mi idemo na žurke pa doručak produžili do 11.

A doručak švedski, ovaj, nemački sto, brdo klope, no ništa toliko zanimljivo kao što je izgledalo dok smo prilazili. Pržena jaja, 1000 vrsti jogurta i mleka sa pahuljicama, neke viršle, kobasice i hlebovi… Veliki izbor čajeva, doduše, baš ono što mi treba. Pa možeš sam da nacediš sok, pa da napraviš kafu, izabereš sastojke sa kojim čika kuvar može da ti isprži jaja… Pojedosmo mi po nešto, popismo kafu i čaj, a onda spazismo, kad su se već svi razišli, da postoji veliki poslužavnik samo sa sirevima. Ogromni kolut bria, sitno narezan ementaler, kocka buđavog i parče velikog, tvrdog, narandžastog sira. A uz sireve neki džem od slačice, rekla bih. Narandžasto, slatko, krcka pod zubima. Kad se ukobinuje sa budžavim sirom, odzvanja u ustima kao najlepša Justin Biberova balada.

Brzo smo se spakovali jer je trebalo da napustimo hotel do 12. Međutim, Vlada je hteo još nešto da proveri na kompjuteru i ja stadoh da se igram sa silnom tehnikom koju smo imali u sobi. Te menjanje jačine osvetljenja, te menjanje boje, pa ljubičasto, pa plavo, zeleno i roze. Besplatni filmovi i serije, posebna kategorija za odrasle. ROAR! Noviteti? Romantične komedijice i horor izdanja. Dnevnik iz Černobilja? Ha, hajde da vidim šta kažu i da li liči na Uroševo iskustvo. Počinje film kao i svaki tinejdžerski: ekipa mladih i lepih ljudi se odlučuje na čudno putovanje. Malo Evropa, malo amaterski snimci svih monumentalnih i bitnih evropskih građevina, ludi su, blesavi, ceo svet je pred njima. Eto ih i na Kališu, ko bi rekao. Posle Beograda idu za Kiev. I to u Urijevu turističku agenciju. A ispred nje prolazi kamion, ni manje ni više, TELEKOM SRBIJA. Ko vele ljudi, kad su već u Beogradu, ko će znati razliku. Ukranija, Sajbirija, Srbija, to je sve tu negde, u komšiluku.

Čujemo se sa kumom, kaže krećemo za Hamburg u 15h. Imamo 3h samo za nas, taman dovoljno da malo posvađamo, pomirimo i prošetamo gradom.

Nismo uzeli mapu, nismo pogledali ni jednu stranicu “šta ne propustiti kad ste u Hanoveru”, smo se šetali, gledali, upijali, mirisali i osećali grad. Urban turizam može biti veoma naporan ako ciljno jurimo da vidimo sve što je neophodno posetiti, ali kad ste vi mi, ovaj kad smo mi mi, onda ubodemo iz prve!

Pošto je bila nedelja, grad je bio veoma tih i miran, a brzo nam se i Andre javio sa novim zahtevom, da krenemo u 14:00h. Može, stižemo.
Nemački autoputevi su baš kao da ih je nemac radio – ravni i bez greške. Tri trake i praktično bez ograničenja brzine, osim ako drugačije nije naznačeno. Međutim, nakon 100km nailazimo na jedinu, veliku nepravilnost u Nemačkoj – gužve! Tokom celog boravka smo ih često sretali. Popravljaju, dorađuju i dodaju nove puteve, ta zatvore taj deo i smanje protok saobraćaja na dve ili jednu traku. A količina vozila na tim deonicama je jednaka količini vozila na celom autoputu duž Srbije, sa sve gastarbajterima koji idu iz pravca Grčke. Čeka se i po sat, dva. Ali smo u ovom slučaju imali lokalnog čoveka koji zna kako da izbegne gužve i uvede nas u novi svet nemačkih bajki.

Ceo taj deo Nemačke zovu po crvenim ciglama kojima je većine kuća građena. Sve su veoma slične i skladne, a svaki mali grad liči na jednu posebnu priču. I sve vreme u glavi ponavljam “bajke, bajke” i sine mi da su Brüder Grimm upravo iz te bajkovite Nemačke te odjedared sve biva jasnije.

I niotkuda se iz te bajke pojavljuje jedna veoma čudna kuća. Tornado, cunami? Ne bih rekla. Hajde da proverimo.

Ispostavlja se da Nemcima ponekad ume da bude tako dosadno da požele da okrenu kuću naopačke, a pošto oni znaju kako, to i urade. Sledeći put kada poželite da prevrnete sve u kući na glavačke, nemojte to da kažete, jer će zvučati jadno u odnosu na ovu uspešnu izvedbu.

Downside upUsput smo videli i neku peščaru na kojoj raste posebna vrsta cveća i ceo taj potez, koji se proteže duž par stotina kilometara, je zaštićen.

Da li ste znali da je ova oblast Nemačke poznata i po posebnoj vrsta krompira koji raste iz zemljišta nalik pesku? Impresivno. A da li ste znali da su Nemci toliko poverljiv narod da ostave džakove krompira ispred kuće i kutiju tako da vi možete da prođete kolima, uzmete džak, utovarite u svoj gepek, ubacite 5eur u kutiju i nastavite vožnju? Neverovatno. I tako smo se vrteli barem 20km u krug da bi našli te famozne džakove krompira, ali kad smo ih napokon našli, domaćini su baš odlučili da sede pored njih. Jasno nam je, shvatili smo poentu, stvarno fantastično, uzmi taj kromipir pa da idemo.

Stižemo u Hamburg i prvo što ugledamo su ogromni kranovi, brodovi i kontejneri. Da li ste znali da je Hamburg drugi najveći grad u Nemačkoj, a takođe i druga najveća luka u Evropi? Iako je luka, Hamburg je zapravo 100km udaljen od mora, ali je zato sa morem povezan rekom Elbom koja se račva duž celog grada i preko koje su napravili više mostova nego u Veneciji. Fascinantno.

Odlazimo do kuće da ostavimo stvari i odmah krećemo u akciju. Dan još uvek traje, ne smemo časiti ni časa. Idemo na obalu. Kum nas kasnije vodi u grčki restoran na večeru jer smo u Nemačkoj, ali smo ipak malo gladni da odlučujemo da prezalogajimo pored vode.

Kako je još uvek nedelja, a Hamburg i dalje Nemačka, puno stvari ne radi, a među njima i veliki tunel koji ide ispod reke, ali srećom, samo za automobile. Star je preko 100 godina i veoma impresivan. Trebalo nam je 10ak minuta da ga prepešačimo i sa druge strane pogledamo panoramu grada. Njime svakodnevno idu automobili na tu drugu stranu, u indistrijsku zonu. Automobili se spuštaju velikim liftovima i prolaze samo jednom trakom naizmenično. Kaže Andre da nisu velike gužve tokom radnih jer na tu stranu idu samo zapoleni u luci, a i liftovi rade efikasno. Mi mu verujemo.

Ubrzo dolazi vreme i za restoran te gladni i iscrpljeni odlazimo da nas grčka familija nahrani. Tata, baba i deda kuvaju, a mama i ćerka poslužuju. Kako koje jelo dođe, tako se pune i čašice Ouza.

– Andre, hvala ti puno, ali ne možemo više.
– Ali ne radim ja ništa, to je sve na račun kuće.

Ponemcili se grci, shvatili suštinu poslovanja. Daš mušterijama par čašica Ouza, a oni ti narednih godina sve vrate višestruko.

I time završavamo ovaj danšnji poučni tekst.

Daj čoveku čašicu alkohola, nećeš ga se otarastiti celog života.