Foto priča

Ne znam ko je taj Nik i zašto je kopao, ja znam da smo mi zidali. I to ni manje ni više iglo. A sve je počelo tako što smo želeli da idemo na džipijadu.
Šta je džipijada, pitate se? Osim što je opšte prihvaćen i manje fensi izraz za takmičenje terenski vozila po blatu, to je neverovatan poriv ljudi da se zaglavljuju i onda odglavljuju, a u isto vreme smrzavaju i prljaju.

Rekla sam blatnjavo, mislila sam blatnjavo.

Kad se tako kaže zaista ne zvuči primamljivo, ali ima neku draž i šmek. Serbian Trophy se i ovde godine održavao na Kopaoniku i želeli smo da idemo. A onda smo videli da je vikend nakog toga Blogomanija isto na Kopaoniku, na kojoj će gostovati i Bjuti i Iva i Lalilica i Mali Iv i Ptičica i greota je bilo propustiti priliku za druženje sa njima, te odlučismo da spojimo sve i pride dovedemo i decu.

– Баш би било лепо да одемо нас двоје, сами, негде, након 3 године.
– Па, где би могли да идемо?
– Негде да дишемо море, да не путујемо далеко и где је температура барем преко 5°C.

Од свих могућих опција у јануару, избор је пао на Барселону. Нисмо великли љубитељу Европе и тих урбаних и популарних градова, али смо ипак Барселони одучили да пружимо прилику. Макар због свеже морске клопе.
Нашли смо директан лет из Београда за датум који нам одговара. Полазимо у среду, враћамо се у недељу. Немамо времена за истраживање, а ни паковање, тако да трпамо ствари у ранчеве и торбе пола сата пре лета. Пасоши – ТУ. Паре – ТУ. Све остало је мање битно.