Дан 21 – Ранорониоци

Дан 21

Освануло је дивно, сунчано јутро, као створено за роњење. Састанак нам је заказан за 9, али пре тога у журби пакујемо Лиама и брзо га одводимо код Милице и Баће који су били дивни и љубазни и пожелели да га причувају пар сати док смо ми на роњењу. Милице и Баћо, једног дана када вама затреба чување вашег младунчета, рачунајте на нас, где год се ми или ви налазили! 🙂

Брзо у тук-тук и правац ронилачки центар. Наш дајв мастер нам даје испробамо одела, пераја, маске, итд.

Основна ствар је имати своју маску, али како ми нисмо ни маштали да ћемо моћи да ронимо, исто тако нисмо ни размишљали о могућности купивине маски.

Ивану и мене успевају да наговоре да узмемо шортије (одело са кратким ногавицама и рукавима) иако смо инсистирала и тврдиле да ће нам бити хладно. Кажу 29 степени је, биће топло. Можда се бринуо човек да се не ознојимо, скувамо, шта ли, ако је ико чуо да је то могуће у води.

Ивани и Оливеру је ово први зарон у океану, тј први зарон игде где се нешто види. Они су пре тога ронили у мраку, у језеру, јер је то место где роне прави рониоци. А не као ми, лаици, који смо добили дозволу за 3 дана и одмах ишли да гледамо рибице. Коме још треба дозвола да би нешто гледао. Дозвола служи да би се камуфлирани неприметно пришуњали непријатељима или евентуално деактивирали неку бомбу.

Срећемо и Марину, иде на свој последњи зарон ове сезоне у Шри Ланки, али она иде дубље па је нећемо срести под водом. Идемо чамцем до места зарона, а момци нас возе као кромпир по таласима.

Супер нам је у почетку, као на неком лудом ролеркостеру, али после 10 минута ником више није до смеха и сви покушавамо да задржимо доручак у стомаку. Марина је искусно попила драмамине јер је то њен н-ти зарон ове године па је знала шта је чека.

Локацију зарона не траже уз помоћ модерне технологије и џипиес-а, већ одокативном методом оријентисања помоћу бандера на копну. Некако стижемо на место роњења, стављамо боце на леђа, пераја и маске и упадамо у воду. Спуштамо се канапом до доле и идемо крећемо на морски сафари.

Након 32 минута излазимо из воде и опет седамо у ролеркостер чамац, само што је појединцима сада већ изазов да заржи и органе у стомаку. Требаће нам сат времена да се скроз опоравимо од вожње и од хладноће јер смо се на крају, наравно смрзли.

Најдубље смо ишли 25 метара, видљивост је била 8-10метара и видели смо разноразне симпатичне рибице, корале, звезду,али и прошли кроз тунел.

Фотограф је уфоткао фотографа.

Цимерићи срећни и задовољно после првог видљивог зарона.

Када смо дошли себи и када су мучнине нестале, одушевљено смо препричавали догађаје из дубина. Допало нам се свима и радо би ишли поново, али Милица и Баћо данас иду кући тако да неће бити изводљиво. Одлазимо до њих и затичемо Лиама како спава. То је био први пут када смо Лиама оставили на чување некоме и кажу да је био добар и да је желео да се дружи, а кад се уморио, мало је кењкао и убрзо заспао.

Кући нас чека клопа коју је Ивана куварица правила – пиринач са далом. Дал је врста соса са сочивом и јако је укусан, поготово када се једе након напорне акције као што је луда вожња после роњења.

Поподне опет долазимо до Милице и Баће, али овог пута да их испратимо. Машемо им одавде и надамо се да су лепо путовали.

Лиамеску добија дозволу да се ваља по песку, и ту прилику користи да се опет маскира у пешчаног човека, али и да испитује текстуру зрнаца и закопава своја стопала и шаке.

Остатак поподнева и вечери проводимо на плажи уз залазак сунца, у шетњи и код куће.

До сутра.