Дан 7 – Нове наде

Дан 7

Договор је пао у 9:20 на железничкој станици. Идемо сви заједно у Гол/Гале, они да обилазе град, ми у шопинг. Телефон сам ставила поред кревета и водила рачуна да не закаснимо. Када сам први пут погледала на телефон у току ноћи, било је 3:40. Чудно ми је било како заправо и није ноћ напољу, али обзиром да смо заспали око 3, нисам много размиљала о томе већ само наставила да спавам, задовољна што имамо још пуно сати спавања. Следеће буђење се десило око 7 и некако сам се чудно осећала наспавано. Као да нисам спавала само 4 сата. Ах та клима Шри Ланке, заиста лечи. У том моменту примећујем да се и Влада и Лиам мешкоље и обрадујем се како ћемо сви устати на време и стићи чак и да се мирно спакујемо. Није нам дуго требало да закључимо да на телефону није била зона добро подешена. Тачно је 11:30, ако се потрудимо стићићемо, али само на доручак.

Тако и бива, излазимо на доручак (данас је ананас био на менију), брзо се пакујемо и излазимо на пут да ухватимо аутобус.

Моја магична шало-хаљино-сукњо-марама данас служи као нека врста носиљке за Лиама. Она дредава није данас могла да одради посао, није толико флексибилна у превозу.

Нисмо дуго чекали бус и чак смо имали среће да наиђе минибус који је чак и климатизован. То ипак не значи и луксузан/конфоран. Путовање до Гола илити Галеа је трајао око 15-20 минута и у моменту када смо изашли из аутобуса, изашло је и сунце и јако почело да пече.

Нисмо баш хтели да ризикујемо и идемо боси у Гол, па су нам ноге биле скуване у старкама и патикама само од возње климатизованим аутобусом. Улећемо у Бату и купујемо мени папуче. Имам исте такве кући од пре 3 године и даље ме служе. Мислим да сам их чак користила у породилишу 🙂 Квалитет је испитан и купујем још једне, за укупно 150 динџи.

Брзо смо се упитили као делу града где се налазе продавнице да ипак купимо неке основне потребштине. Прво обављамо куповину гардеробе, а онда налазимо беби шоп где продају колица. Размишљамо да ли да их купимо и на крају одлучујемо да их узмемо, па шта год било са нашим. Увек можемо да их оставимо-продамо-поклонимо некоме овде. Лиаму се изузетно допало у колицима па и поред кише која је тог момента почела да пљушти, он пева, гугуће и испушта чудне звуке. Марама, која је до тада биланосиљка, сада постаје кишобран, тј прекривач колица.

После тога купујемо још пар неких ситница и одлазимо на клопу у омиљену пекару. Имају гомилу ролница, троуглића, кружица, коцкица, куглица и све је фантастично укусно и фантасично љуто.

Таман смо на време стигли, 10 минута пре кретања воза.

Стижемо у Хикадуву у 16 и крећемо ка смештају да се нађемо са Синишом и Ервином. Синиша је у међувремену постао буда (будистички монах) једва чекамо да видимо како му стоји наранџасто. Видимо да носи бордо ”хаљину” која га исто тако отвара као и наранџаста. Каже да редовно прати буда фешн тиви па зато и успева да достигне тај склад боја.

Поздрављамо се са нашим старим другаром и крећемо ка соби да седнемо и одморимо испред, кад нам другар који је из хотела саопштава да морамо да напустимо собу до сутра – долазе људи који су заказали смештај 3 месеца раније. Желим да верујем да је то истина и да нас не избацују због Лиамових нељудских крикова током ноћи. Желим да верујем и вероваћу. Није немогуће да заиста јесу резервисали собу. Па на крају, мени је исто био проблем да нађем смештај у том периоду, све је већ у октобру било заузето.

У међувремену сазнајемо лепу вести. Флај Дубаи нас мејлом обавештава да је по њиховој евиденцији, наш пртљаг послат у Коломбо пре 2 дана. Не полажемо велике наде у то, али је за разлику од синоћ, мали напредак.

Одлазимо у потрагу за новим смештајем. После сат времена успевамо да нађемо нешто фино, са стране џунгле. Кажемо да ћемо доћи сутра и одлазимо да се окрепимо.

Корстим прилику да наручим рајс енд кари (rice and curry) који представља основу клопе Шри Ланке.

Састоји се из пиринча и разних сосева који се мешају са пиринчем и по правилу једу рукама. Сосеви могу бити разни (дал, окра, сос са рачићима и кокосом…), пиринач може бити бели или браон и углавном је све љуто. Иако сам наручила не љуто, добијам љуто и са муком једва савладавам целу порцију. Одлазимо после на плажу са друштвом и ћаскамо док Лиам спава у колицима. Надали смо се да ће данас барем бити другачије што се тиче спавања, али понавља се прича од синоћ: жели да се игра, ако се игра, поврати млеко, ако заспи, пробуди се и тако у круг. Констатујемо да можда реагује на љуто и одлучујемо да од сутра престанем и трунку љутог да једем, па да видимо у чему је био проблем. Четврти зуб му изгледа још увек није скроз изникао па га можда и то мучи.

Од нашег одмора, мислим да само наше торбе одмарају…негде…далеко…саме…без нас…