Дан 25 – Екскурзија

Дан 25

Освануло јутро, неко се будио неко и даље спава.

Комби нас чека испред куће у 8 и ми се брзо пакујемо, улећемо у њега и крећемо у авантуру.
После незаобилазног доручака у Голу у пекари са силним ролницама и погачицама са белим луком, идемо директ у Велигаму како би стигли у 1 на заказани ручак.
Ивану и Оливера остављамо у центру села, а ми настављамо до куће наших другара.

Лиама нам опет отимају, мада је овог пута нервознији па се буни. Кажу да су поставили ручак и показују нам где да се сместимо. Чудимо се јер су само 2 тањира постављена, што значи да сами једемо. Чудно нам је, али чак и не вреди да ишта питамо или објашњавамо – не знамо њихов језик. Седамо мирно и крећемо да једемо док они покушавају да се играју са Лиамом који упорно одбија да сарађује.

Храна није љута већ ватрена. Осећам како ми очи горе и црвене, а грло не осећам. Гутам и смешкам се јер сви стоје иза и гледају како једемо. У једном моменту су се окренули да погледају нешто напољу, а ја брзо искористила прилику да пребацим остатак у Владин тањир и брзо устала да преузмем Лиама. Деца су се скупили око мене и Лиама и видим нешто муте, али никако да се одлуче шта ће. И на крају Удени извлачи дебљи крај, прилази ми и каже упитно: “Beach?”. Причала је она мени још што шта, али је апсолутно нисам разумела. Плажа је око 3 километара од њихове куће и прихватамо да одемо заједно, мада нам није јасно шта ћемо тамо кад време није баш за купање, а поготово нам није јасно шта ћемо после и шта они покушавају да нам кажу и када ћемо се наћи са цимерићима.

Воде нас прво у неки хотел. Ако сам добро схватила, ту им ради муж слеш тата. Међутим њега нисмо видели, али зато јесмо девојку која ту ради и која перфектно прича и Синхала и Енглески. Глуми преводиоца и захваљује ми се у име Уденине маме што сваке године долазимо да их обиђемо и што смо данас дошли. Након што се захвалила, почела је да спомиње Удени и ”job”, али је девојка прекинула на пола реченице, насмејала се и игнорисала превод. Рачунам да је кева брзо почела да кује планове за Удени, како ми треба да је водимо, нађемо посао итд, а да је девојка прекинула јер зна да то западњаци не воле. Видевши да је та тема, рекла сам да јој пренесе да Удени мора да научи Енглески што пре па ће онда лакше наћи посао и у Ланки и негде другде.

Након тога одлазимо на плажу.

Уста нас боле од неког укученог осмеха јер ништа друго и не можемо да радимо. Никад до сад нисмо толико времена провели са њима, па нам се усне и образи нису привикли. Комуникација је јако напорна. Сви се као нешто смешкамо, покушавамо ногама и рукама да се споразумемо, а нико никог не разуме. Онда тако показујемо једни другима неке објекте, као што je рецимо острво. Покажу острво, кажу га на синхала и онда се ја тако смејем и климам главом. А шта друго да радим? Да, оство је, јес, јес.

Удени нам је отпевала и једну песмицу. Не знам да ли јој је на крају онај покрет руке урођен па и не размишља више о њему.

Колико је лепо провести време са њима, толико је напорно и тешко. Ми одлазимо, они остају ту где су и били. Ми њима нисмо пријатељи и никад нећемо бити. Ми смо и даље за њих туристи који имају тоне новца наспрам њих и који ће им можда донети неки пут нешто када сврате. Тужно али истинито. Континентална разлика.

Након пола сата чекања цимерића, напокон смо их дочекали. Наватали их неки продавци месечевих каменчића, затворили их у радњи, натерали да пију чај и гледају како се прави накит. Барем да каменчићи јесу са месеца, па да каже човек,а овако… 😀

А пре него што смо наставили даље, свратили смо наравно у омиљени, најомиљенији на свету шоп са воћним соковима. Имају саподилу, а чак су били љубазни и да је донесу читаву, неизмиксану да видимо како изгледа. Иначе саподила има сличну текстуру као и крушка, а укус је сличан мешавини крушке, мушмуле и ораха.

Ми смо је раније видели у Индији, али под другим именом – Чику. Оливер и Ивана одлучују да ризикују и наручују рандом ствари са пићовника. Супер идеја ако се погоди нешто што је укусно, што није била ситуација у њиховом случају. Добили су најгоре, најкиселије и најодвратније сокове на свету. Добро, нису били толико страшни (ово само пишем зато што знам да ће и они читати 🙂 :* ). Појели смо и 423 ролница и на крају све то запечатили воћним салатама. Као да нисмо управо ручали.

Настављамо даље и следећа планирана дестинација је светионик. У претходним епизодама сам писала о нашем обиласку светионика, тако да ћу овог пута прескочити јер се нисмо ни попели.

У повратку видимо неког Буду који стоји па одлучујемо да га обиђемо.

Сведоци смо припреме хране за Буду. Сецкају, пакују, декоришу и онда кад све то заврше, само оду и спусте клопу испред Буде и мирни су.

У близини је храм са највећим седећим Будом на Шри Ланки, па је то изврсна прилика и да га видимо. Неко први пут, а неко други, а неко пети.

У сваком случају, он и даље седи, а баш у том моменту када смо ми дошли, на разгласу се чула молитва. Већина људи је помеша са хоџиним дозивањем.

До буде се долази дугачких ходником испод земље на чијим су зидовима нацртане разне ситуације из Будиног живота. На пола тог ходика је чика који чека да неко удели који рупи за одржавање Буде и храма. И ту је и велика књига у коју се све донатори уписују. Пронашли смо нас из 2006.

Кад смо венчали Оливера и Ивану, кренули смо ка Хикадуви јер је већ било касно поподне.

На 30 километара од Матаре се налази туристичко место које се зове Мириса. Дивно и красно место, поготово за нас који волимо мирније плаже и опуштене дане испод палме. Видимо нека светла и одлучујемо да свратимо и проверимо шта се дешава. Место се променило од последњег пута када је неко од нас био тамо. Отворили су се нови кафићи, праве и журку на плажи поред ватре. Ђуска се уз хаус, а човек са запада пушта музику.

Но Лиаму се није допала музика па смо ипак наставили даље ка некој клопи. Наручујемо наше омиљене рачиће како би нам они остали запамћени као последњи добар оброк у Ланки.

Сутра увече идемо, а тако нам је жао што нисмо раније дошли у Мирису. Наводно су биле јако велике гужве око нове године, а и ниво воде је порастао па није било плаже. Тешимо се да ћемо доћи поново. Увек постоји следећи пут у Шри Ланки. Или… Имамо још само 2 сата времена да променимо летове. Како би било да одложимо лет за Турску и останемо још који дан? Где пронаћи инетернет сада? Остало је још само 2 сата. Шта ћемо?