Пробудили смо се у неко нормално време, али смо се развлачили и тек негде око 11 успели да узмемо и ауто и спакујемо се у исти и кренемо. Одлучили смо тог дана да обиђемо град Убуд. Налази се 20ак километара северно од Санура (рекла сам већ да је овде све од свега удаљено 20км). Вожња је била пријатна и брзо смо стигли. Пут до Убуда је водио кроз мале градиће, тако да нисмо ни имали утисак да само уопште изашли, а ни ушли у град. Све је деловао као да је један град(ић). Прва станица у Убуда нам је била музеј и то Бланков. Антонио Бланко је сликар који је у једном моменту свог живота дошао на Бали и ту одучио и да остане. Оженио је локалну девојку која је плесала балинежански традиционални плес и која им је родила 3 ћерке и једног сина. Крајем прошлог века, Бланко је одлучио да у оквиру своје куће отвори музеј и то је урадио 1998 године. Умро је годину дана након тога, а на имању данас живи његов син Марио који је наследио уметничке гене.
И ми имамо уметничке гене
Од познатих личности, Мајкл Џексон је обожавао његове радове. Слике су му смеле, пуне еротског садржаја, голих жена у сексуалним позама, полних органа и све је богато, пуно златних боја, раскошно, помало кичасто.
Брката, као насликана
Кад смо стигли прво што смо угледали је огромно двориште пуно папагаја који слободно лете, шетају или скакућу. У кавезу лево је пар Бали Старлинга, а десно су гране пуне папагаја свих боје и облика. Има их пар великих, са оргомним кљуновима на чијим ивицама има нечег црвеног. Мислили смо да су управо жртвовали неку балинежанску девицу како би их нахранили, али су то били само остаци њиховог доручка од папаје.
Изнад степеница које воде до музеја је нека огромна, назовимо ограда испод које су севали блицеви и позирали младенци у најљубичанственијој свечаној одећи икада.
Диван поглед на кањон одавде
Лиам фаца
Лиам је отишао да провери да ли су то воштане лутке или живи људи, а они га брзо зграбили и наставили да позирају са њим. Кад смо га отели назад, ушли смо у кућу где су изложене све слике и брзински их све прегледали.
Човек мене насликао, а да нисам ни знала
А онда смо се попели и на кров зграде и покушали да уживамо у погледу на пиринчана поља и палме и зеленило око нас. Међутим, било је облачно и толико светло и спарно да ем ништа нисмо видели, ем смо се знојили као у слонови у сауни.
Иза златног дупета
Брзо смо обишли и остатак музеја, а кад смо поново изашли у двориште и нашли се код оног дрвета са папагајима, објаснили су нам да су они питоми, да их чувају и гаје још од рођења и да упркос великом и опасном кљуну, неће никог повредити. Поверовали смо им и мало се поиграли са папагајима.
”Дођите девојке, овај изгледа најсочније”
Шта ме гледаш тако?
Леп вам је папагај, али узмите га пре него што ми избуши раме.
То нам је свима било јако забавно, а Лиам је једног загрлио и кренуо да га носи кући. Било би баш кул имати такве птичице у дворишту.
Они су се грлилили
Ма какви папагаји, и кокошке су супер
Следећа станица нам је био неки храм. Нисмо стигли ништа да прочитамо о том храму, тако да смо ишли на слепо. Налазио се свега пар километара од музеја. Напољу је била немогућа влага и било толико спарно да су нам свима биле мокре мајице на прегибима. Деца су таман заспала, па сам ја одлучила да ћу остати у климатизованим колима са њима.
Овако је то некако изгледало
Нисам до сад споменула да је гориво овде пола евра, тако да смо без бриге могли да се климатизујемо до миле воље. Таман су момци скренули иза угла, Марфи ми је пробудио децу која су, благо речено, била нервозна. Нисмо излазили напоље јер би увенули истог момента, те смо се тако борили у колима на задњем седишту. Еван је наравно одлучио баш тада да се укаки, па сам изводила немогуће акробације на задњем седишту док сам смиривала Лиама који није могао да прихвати да смо заробљени у возилу. Издржали смо некако и сачекали момке да се врате и онда одлучили да одемо негде на клопу.
Кажу да је храм био интересантан и да су у пећини за молитву биле скривене три статуе мушких симбола, шта год то значило. Нисам имала времена да их испитујем додатно, али су споменули и да је било и путића за џунглу и неки водопад и рибњак…
Пећина за молитву
Паркић
'Де ћеш?
Пустило корење
Паукчић
Отишли смо у први ресторанчић који смо нашли близу паркинга и одушевили се клопом.
Шта ћемо јест?
Ручкић
Сви смо лепо јели и након тога се мало прошетали градом. Деловао је прилично аутентично и интересантно и јако нам је било жао што нисмо били у могућности да останемо више дана ту. Али сви су саветовали да овог пута прескочимо Убуд због могућих маларичних комараца.
Шаренило
И још шаренила
Брзо је пао мрак, ми се још брже спаковали и отишли кући. Сутра нам је последњи дан и морамо да обиђемо и урадимо све што нисмо претходних иксипсилон дана, зато брзо спавамо.
Захваљујем се супругу и куму на фотографијама
