Дан 16 и 17 – Путујући дан

Користим данашњи дан да спојим два дана у један дан са претходним даном и данашњим даном у један дан данашњи и јучерашњи дан са данас. То чиним зато што је претходни дан од данашњег дана био кишни дан који смо углавном провели код куће што је пријало и бебама и нама. Узели смо неке дивидијеве из библиотеке поред рецепције са намером да гледамо неки филм кад деца заспу, али авај, свако је морао ”само још ово” да уради на свом рачунару, а кад је све било готово, сат је показивао 2 после поноћи.

Наредног јутра смо одлучили да изнајмимо ауто и мало се провозамо и проверимо те фантастичне плаже. Први стоп нам је била позната Нуса Дуа, цела обала и плажа попуњена хотелима са 5 звездица.

Како је била недеља, било је доста и домаћих људи који су делили један мали део плаже који није под крилом фенси хотела.

Постоји и тротоар који иде паралелно са плажом и прати хотеле. Иначе, чисто да знате, сви они проспекти за хајат, хилтон, мариот и те остале велике комплексе – нису истина. Успели смо на прсте једне руке да избројимо згодне тете које шетају плажом. Све остало су били дебели, црвени Руси просути по лежаљкама. Комлпекси су огромни, барови, ресторани, фонтане, баште, језера, базени, базени и базени. У последњи смо свратили да питамо за цену и рекли су 390 долара по двокреветној соби без пореза. Сви гости имају штрафтасте пешкире и без њих није ни могуће користити лежаљке. Ми смо сели у један фићка између хотела, пили пићенце док је Лиам јурио неку малу рускињу која је скупљала цвеће.

После смо се преселили на плажу где су Немања и Лиам правили дворац од песка, Еван мрдао ногице у колицима, а Влада и ја се купали у мору. После пар година заједно, у исто време 😀

На овој плажи су таласи већи него код нас у Сануру, вода је хладнија, а плажа чистија. Кад смо наставили шетњу, бебани су заспали у колицима па смо се полако шетали и загледали природу и друштво око нас.

Травњаци су тако сређени да смо из сваког брдашцета очекицали да искоче телетабиси. На сваком су кораку канте чудних облика, а ту су и огромни прилази и капије до велелпних хотела.

Кад су се деца будила, било је време ручку па смо ушли у једини ”слободан” (не у склопу хотела) ресторан. У називу је имао неку патку, а у менију су биле све саме патке које су коштале као читаво крдо волова. Захвалили смо се, изашли и одуличили да је супер идеја јесте на следећој плажи коју смо планирали да посетимо, а која је позната баш клопи поред мора.

Џимбаран се зове и удаљена је свега десетак километара од Нуса Дуе. Иначе је овде све од свачега удањено највише двадесетак километара, поготово плаже које су на југу и које су све скоро једна поред друге. Ова плажа је позната по пијаци која се налази у близини и одакле се сви ресторани широм острва снабдевају рибом. Ресторани у Џимбарану су познатији по најсвеж(иј)ој могућој риби.

Случајним избором смо стали поред неког ресторана, паркирали се, сели и кренули да наручујемо.

Међутим, цене су нам биле јако чудне – порција рибе за једну особу око 30еур. Комплет ручак за две особе – 100еур. Овакве цене не би биле чудне да смо у Италији или негде у Европи, али овде где се риба налази свега пар стотина метара од ресторана и где је све јако јефтино, цене представљају чист безобразлук. Зато смо само попили сок и кренули на трећу плажу.

Али, већ је почео мрак да пада, а ми нисмо успели ни да ручамо као људи. Свако од нас је већ нервозан и гладан, обе бебе вриште на седиштима позади, а још и киша почиња да пада. Одлучујемо да станемо у први ресторан поред пута, једемо било шта и онда наставимо кући на спавање да се не би појели међусобно.

Ресторан је кинески, унутра је бучно, па никоме не смета Лиам који ВРИШТИ на столици јер жели да устане и да јури око столова и конобара који носе врућу храну. Конобар нам даје јеловник који има једно 50 страна, те смо онако нервозни само листали и хухтали јер нисмо знали шта да наручимо што због глади што због чудних назива и састојака хране. Таман успевамо некако да се договоримо шта ћемо јести, наручујемо кад чујемо да нешто жубори на Лиамовој столици. Дечко је носио купаће гаћке и одлучио да је то баш одлично место да устане и упишки се. Столица је била кожна на сву срећу па смо је за час обрисали и изгланцали и као да се ништа није десило. Могли би да направе неки мини, расклопиви сет метлица и крпица за чишћење столица, столова и подова ресторана за родитеље који иду на ручак са децом.

Чекали смо неко време клопу и кад је стигла, бацили смо се на њу као да данима нисмо јели.

Чим смо желуце напунили до половине скале, вратили су нам се осмеси на лица и тада смо могли да наставимо нашу авантуру као да је тек почела. Али је било већ касно и време је за купање и спавање. За пола сата смо били код куће, окупали се сви и легли да спавамо као бебе са нашим бебама. У повратку смо схватили да имамо тај осећај враћања кући, те смо одлучили да ипак останемо још пар дана у Сануру. Лепо је бити код куће.