Дан 19 – Дан на плажи

Дан 19

Освануо је још један сунчан дан и одлучили смо да га проведемо на плажи. То ће заправо бити наш први, прави дан на плажи од доласка у Шри Ланку. Провод на плажи укључује излежавање, купање, сунчање, позирање, спавање, ленствовање и кроћење Лиама.

А пре плаже и пре последњег буђења, негде око 6 ујутру када смо јурили неког комарца-илегалца који нам се увукао испод мреже, видимо поруку на телефону од цимерића где нас питају за број полиције. Уплашено их зовемо да би сазнали да су они тек сада на планини, пешаче ка Адамовом врху, да су 11 сати путовали до планине, од обећаних 4-5 и да ни возач ни туристички водич нису имали појма где треба да их воде па су се пар пута у току ноћу губили и једном морали да се врате више од 100км. Једном речју агонија. Очигледно је да су излазак сунца пропустили, да су сигурно ужасно уморни и нервозни и да их у повратку чека свађа у туристичкој полицији коју су одлучили да посете јер не желе да плате вожњу која није успела.

Ми крећемо пут плаже и бирамо место где има доста кревета и лежаљки.

Заузели место и дозволили Лиаму да пузи по кревету, на његову велику радост. Од целог, такозваног, кревета на плажи, он је увек био на ивици и покушавао да сиђе са њега. Или се издизао држећи се за стубове, или је покушавао да дохвати оно што није за хватање, као на пример фото апарат. Празних лежаљки је било доста јер су се сви вратили својим кућама па је све пусто и мирно. Само 5 дана раније није било могуће наћи места ни на песку скоро.

Купање је једна заиста фантастична ствар. Кад год се нађем у води, скоро па на глас понављам ”Јој како је добро”. Вода није хладна, таласи су ту таман да убију монотонију, сунце није превише јако – све је како треба да буде. Сунчање је такође супер ствар док је тело мокро. После тога постане сувише вруће и брзо дође време за дремку.

Једина разлика у купању сада и протеклих година је та што не можемо заједно на брчкање, него идемо у воду на смену. Али то само још неко кратко време док Лиам не заплива краул.

Квота је испуњена, после два сата проведених на плажи нам постаје досадно и вруће, па полако крећемо негде на клопу. Успут фотографишемо једну чудну зграду.

Бирамо скромно ресторан на плажи који нам се допао по особљу који жели да анимира Лиама док ми једемо. Исплати се сваки рупи остављен као напојница.

Док чекамо клопу, Лиам и двогодишња девојчица за суседним столом размењују погледе након чега она прва прилази (ваљда је схватила да момцима треба мало дуже времена да се одваже за такав корак, а између осталог и да проходају), упућује му пар нежних додира након чега Лиам добија пољубац.

Сцена је била магична, а и залазак сунца је ту. Размењују емаил адресе и растају се. Ко зна, можда се некад поново сретну :).

Пратимо и даље фабулу радње смс-ом, цимерићи и другарићи су на путу назад и чим стигну иду право у полицију. Ми после поподнева проведеног што кући што у шетњи око куће, одлазимо на вечеру и то ни мање ни више него на пицу. Не знамо шта да очекујемо, али на наше изненађење, место изгледа јако пристојно и ни мало не личи на Шри Ланку.

Имамо утисак као да се налазимо негде у Европи, у Београду, на Јадранском приморју… На моменат и прија мала промена, све је сређено и под конац, пица је јако укусна, а у позадини се чује “Carmina burana”. Просто за неверовати, али видимо касније да је газда неки европљанин па нам бива јасније откуд све то. Лиам спава, ми ћаскамо кад нестаје струја и за секунд нас враћа у Шри Ланку, а и буди Лиама.

Изгледа да се само у том локалу нешто десило јер свуда око нас има струје. Под свећом плаћамо рачун и напуштамо ”Европу”. Идемо да се нађемо са цимерићима који су у међувремену завршили са полицијом.

Туристички водич који их је водио на Адамов врх има дозволу која је истекла 2003. Возач је возио као да има 90 година, мада кажу да могуће да заиста има 90 година. У пар момената су се плашили да не слете са пута јер је матори чкиљио и силно се напрезао да види где треба да вози. Један мали део екипе је успео да види излазак сунца, али су после тога једва дошли себи. Цимерићи нису освојили врх, али кажу да су се силно забављали успут. Биће друге прилике, неке друге године. У полицији су успели да се ”договоре” да не плате цео уговорени износ, али верујем да им то ипак није помогло да изгубе осећај пропуштене прилике. Ипак, теши их то што смо договорили заједничко роњење за два дана. Одлазимо сви заједно кући на дружење са дугоногим непријатељицама-комарицама којима је јако тешко на фин начин објаснити да треба да оду и да нису пожељне.

Шестомесечни Лиам је пре пет дана постао седмомесечни Лиам и можда сада сања плажу, песак, оно што чачка док се купа и први пољубац при заласку сунца. Можда сања папају, мраве и траву или лишће, палме и сунце. Када порасте, неће се сећати ничега што му се сада дешава и неће се сећати првог пољупца и слатке двогодишње девојчице. Осим ако не посети агенцију које се зове “Time travels”.