Putovanja, Šri Lanka

Дан 1 – Бугаранти преваранти

December 20, 2010

Дан 1

Када смо кренули и даље је био мрак. Тричавих -14 степени код Бегаљичког брда. Покушали смо бесплатним часописом из лилија да помогнемо нашем сиротом возилу да се угреjе, но без пуно успеха. Прозори су били залеђени, па смо на наплатној рампи морали да отварамо врата како би узели картонче.

Остатак пута кроз Србију није био претерано занимљив, осим деонице око места ”Просек”. Питали смо се како изгледа бити рођен и живети у ”Просеку”? Око Просеkа су се протезале високе и масивне планине са којих су висиле опасне и нимало наивне леденице. Толико је било хладно да нам није ни на памет падало да станемо како би фотографисали, мада је призор био врло импресиван.

Већ је и сунце стидљиво измилело иза облака, ми смо ушли у свропску унију. Булгариа, земља обећана.

evropska unija

Улазак у европску унију

Купили вињету на бензинској пумпи и пратили тетин глас који нам је говорио да ”пратимо пут испред”.

tatica

Татица

mamica

Мамица

На наше изненађење, брзо стижемо до Софије. Одлучујемо да се паркирамо и мало прошетамо. протегнемо ноће и ”опијемо” Лиама ”свежим”, бугарским ваздухом.

Видимо пар “Change” излога са истакнутом курсном листом и одлучујемо да заменимо нешто пара ”за сваки случај”. На табли пише 1.95.

Излази Влада из мењачнице видно узнемирен. Успели су, каже, да га зезну. Иако напољу пише 1.95, унутра су друге две цифре пермутоване па је прави курс 1.59. А кад схватиш и покушаш да се побуниш, затворе шалтер и кажу ”касно бато, ко ти крив што ниси раније гледао” (али на бугарском 😀 ).

А ја мислила да оно што причају о Бугарима није истина  😀

krofne

Њихово височанство, гђе крофне

Ćale i čokolada

Ћале и бела чоколада са кокосом

Али шта је ту је, настављамо даље. Улазимо у шоп са крофнама и тако тешимо наше напаћене и преварене душе.

Ем појели крофне, ем попили топлу чоколаду, што са кокосом, што са карамелом. Било нам је за нијансу лакше 😀

Измотавамо се

Измотавамо се

Улазимо у ауто задовољни што нисмо платили паркинг. Тешимо се, то је надокнада преваре из мењачнице. Прећуткујемо чињеницу да паркинг највероватније кошта само 1лев, а и да је недеља, те је паркинг СИГУРНО бесплатан 😀

Излазимо на аутопут, свеж ваздух је одрадио свој посао и обојица спавају. Ја укључила темпомат, ограничење 120, певушим и држим правац, кад одједном нешто мало, дречаво жуто искаче испред мене. Успех да се зауставим, госн бугарски полицајац. Добардан – добар дан.
Вашу дозволу, саобраћајну и пасош молим вас – нема проблема, изволите.

Наравно, то је само дијалог у мојој глави. Шта је он мени заправо рекао, ја немам појма јер они бугари причају поквареним македонско-српским језиком, мада рачунам да није могао ништа друго интересантније да каже :). Ја сам му дала сва документа која сам имала, а он мени рекао да изађем и да обучем јакну јер је студено (то сам разумела). Спомињао је и неког Шумахера.
Долазим до њихових кола, цвокоћем, намештам поглед тужног, смрзнутог штенета, усне ми подрхтавају, сузица у оку сија – то је моје прво заустаљање од када сам положила вожњу. Јако емотивно схватам његово показивање на 100лира и одузимање дозволе на месец дана. Ваљда сам замишљала да ће то прво заустављање бити романтично, да ће бити нежни и љубазни,  да ће ме зауставити само да би ми рекли како добро возим, шта ли? Међутим бркати пандур мени и даље показује табелу из његове књижице. Не успевам ни да смислим шта бих могла да кажем и како да кренем у одбрану, кад зачујем познате звуке:

ТАМ… там-там-ТАМ…там-там-ТАМ…там-там-ТААААААААМ.

Да ли ја то чујем ”Eye of the tiger”? Полако се окрећем и угледам њега, Владимира ака mr_W-а, како сигурним корацима прилази мени и мојим новостеченим жутим непријатељима. Течним бугарским се поздравља са њима, збија шале, удара их шмекерски у раме, окреће се мени, намигује ми, пружа ружу и каже да ће све бити у реду. Предајем се, падам у несвест од количине шарма и пузим до кола. Жутаћи машу, желе нам срећан пут и поручују да за 30км можемо да очекујемо још један радар. Палимо љуту махину и настављамо даље.

Добро, можда ипак није било руже у целој причи 😀

Лиам

Само вас гледам

На граници нас чека још једно изненађење. План је био да напунимо гориво тик пре турске границе јер је у Бугарској доста јефтиније. Тета из џипијеса нас је довела на пумпу близу границе и рекла да је то послења до Турске. Иначе смо прошли поред 10км дуге колоне камиона који чекају царину или папире или нешто треће.
Чика на станици каже да не примају картице, а за евро тражи 1.10. Влада љут, улази у ауто, каже како га није срамота, хоће да мења по тако лошем курсу. Шта ћемо сад? Прва претходна пумпа је 80ак км назад, а граница је ту иза ћошка. На срећу, одлучујемо да кренемо ипак ка граници и пробамо да пронађемо мењачницу. Међутим, иза чошка освањују бензинске пумпе и то свих боја и величина. Питамо на другој која је цена и да ли мењају евро, кад и он рече 1.15. Ми у чуду како тако лош курс, кад нам паде на памет да они заправо толико траже за гориво у еврима, а не да мењају. Од целе те конфузије, ми сипасмо гориво на трећем месту, платисмо картицом и сконтасмо да је ту било најскупље, а да је онај сиромињо на почетку кога само тако мрко гледали, имао најбољу цену. Опет смо се осетили преварено, само што овог пута није било крофни у близини 🙂 Ах ти бугари, баш су прави бугари! Сад нам је све јасно 🙂

Пролазимо пасошку контролу и питамо се зашто сваки гранични прелаз мора да буде тако ружан и неугледан. Цела ситуација доприноси утиску да нешто мутиш и кријумчариш. Улазимо у Турску и прво на шта наилазимо је огроман ”терминал” са duty free робом. Тотална супротност од Бугарске. Као на аеродрому.
Добровече Турско, земљо обећана.

Док се возимо фантастичним аутопутем са безброј трака, размишљамо о Европи, европској унији, турцима, бугарима и све нам нешто смрди. Мора да је онај сумпор у ваздуху 🙂

Стижемо у хотел око 20:00 да би убрзо сазнали да они нису добили нашу резервацију (или јесу, само су је занемарили), те морамо да сачекамо док нам наместе собу и избунаре кревет за Лиама. Користимо прилику да одемо на пиде, ајран и салату. Били смо ужасно гласни и ништа нисмо фотографисали, али ко још не зна шта је пиде, ајран и салата…

Добили смо собу у потркровљу, са погледом на море. Мрак је, па се море не види, али не могу да дочекам јутро да изађемо на терасу и уживамо у погледу. Вредело је чекања.

И ево, моји момци већ спавају, а ред је и ја да легнем. Лаку ноћ, до ускорог писања 🙂

Comments

  1. Avatar djusko says:

    Srecan puuuuut!

You Might Also Like