Дан 18 – Баксуз

Дан 18

Јутро смо провели у кући и тек око 1 одлучили да изађемо. Стигле су још 4 девојке из Србије претходног дана па смо ишли сви заједно да се једемо. Иначе су девојке стигле 8 дана после планираног датума јер им је ЈАТ у последњем моменту отказао лет за Истанбул. Наводно нису имали довољно путника и тек тако одлучили да не лете. А после су им и остале карте пропале. И нису нову годину дочекале на песку уз звуке таласа.

Цела екипа се договарала да иде на Адамов врх одмах после ручка. Изнајмили би комби и њих деветоро кренули поподне, стигли увече на Адамов врх, попели се да виде излазак сунца, сишли доле и вратили се одмах назад. А пре тога да ручамо.

Девојкама је то био први ланкански ручак, те су, како правило налаже, наручиле рајс анд кари.

Ми остали по свачијим преференцијама. У току ручка су нас разноразне вести прекидале. Те један возач тражи једну кинту, те други другу, један хоће овим путем, други другим путем, друштво каже скупо, па онда се предомисле па кажу повољно. На крају једва нађоше један комби и возача који је хтео да их вози одмах, за сат времена.

Када је дошло време плаћања клопе, видимо на рачуну додатне ствари које нисмо наручили. Конобарица се прави блесава и смешка се. Каже она је стављала на сто, ми смо јели. И то јој је објашњење одакле додатна ставка на ручку. Ми смо, дакле, криви. Могла је и јастога да нам ували.

После клопе са цимерићима идемо до града, нешто да обавимо, а успут се частили локалним пивцем. У продавници није било фрижидера, па смо певали ”Боље једно вруће пиво, него чет’ри ‘ладна…”.

Убрзо су сви отишли свако својој кући на спремање. Ми нисмо хтели да идемо на врх што због кратког рока, а што због чињенице да сам га ја већ видела. Мада смо се на пар секунди и замислили када смо чули да ће бити још 2 места у комбију.

Након што смо испратили другаре, остали смо кући и чекали још једну екипу балканских другара који су долазили на хладно пивце. Њих шесторо са још неким ускоцима су дошли да се дружимо и ћаскамо. Од силног дружења смо ваљда заборавили да фоткамо, али можемо рећи и да нисмо могли јер нам је на пола ”журковања” нестала струја. Цимери су нам јавили смс-ом да су се изгубили и да возач комбија заправо нема појма где је Адамов врх. То значи да ће стићи касно у подножје планине, да ће касно почети да се пењу и да ће можда пропустити излазак сунца због чега се и пење на врх. Сунце обасјава планину која прави сенку савршеног трогула иако сама планина није тог облика. То је један од највећих природних феномена Шри Ланке.

Желимо им сву срећу јер им је само то остало тамо негде у планинском делу Шри Ланке, у сред мрака, са возачем који је највероватније фризер у слободно време и који је видео прилику да заради коју кинту када је чуо по граду да белци хитно траже комби.

Ми се шушкамо испод наше мреже, тонемо у сан и радујемо што ипак нисмо одлучили да идемо на Адамов врх.

Захваљујем се цимерићима на фотографијама. Од шока од претходног дана сам заборавила на фото апарат.