ГЕРАВОДЕЛИ

Za mame

I dok sedim u kancelariji, pijuckam kaficu, u pozadini se čuje neki online bluz radio, kucam, pišem, radim, komuniciram, naletim na ovu fotografiju i ne mogu da verujem kako je sve brzo prošlo.

Sa decom u kući

Leto je, toplo je, vrelo je. Sa decom sam 24h. Spremanje doručka, užine, ručka, užine, večere… Igranje, skakanje, šetanje, hranjenje, mrljanje, prljanje, brljavljenje, plakanje, piškenje, kakenje, spavanje i tako u krug. Nemam vremena za sebe, za tuširanje i samostalni odlazak u toalet. Nedostajem sama sebi, nedostaje mi mir, tišina. Sanjam o momentu kada ću moći da prostrem veš bez dečijih rukica na mojim nogama i plača da ih uzmem. Da pročitam knjigu, da uradim nešto za sebe, nešto što samo ja volim. I tako, četiri godine kasnije, ja imam sve to o čemu sam tada maštala, a tako se raznežim kada vidim ove fotografije i setim svih momenata provedenih sa bebama, setim se tog mirisa sveže napravljenog ručka, mirisa opranog veša, mirisa dečije kosice i nežnih glavica kada se naslone na moje grudi i žele da ih utešim. I nedostaje mi. Sve mi to nedostaje i volela bih da sam tada bila svesna da će sve to jako brzo proći, da se prepustim i malo više uživam u tom periodu. Periodu kada je jedino što im je potrebno moja ljubav, razumevanje, zagrljaj, tiha uspavanka i pažnja. I par gutljaja ili zalogaja zdravog obroka.

Thai Yoga masaža

Taj mesec je bio prepun dešavanja. I Putospektiva i Serbian Trophy, i Kopaonik i Blogomanija i Zagreb, ali i kurs Thai Yoga masaže. Šta je to? Pojma nisam imala. Da li bih fotkala? A zašto da ne!

Jedan dan kursa sam preskočila zbog kasnog povratka iz Zagreba, ali sam joj obećala da ću doći na drugi. U međuvremenu se nismo čule, nisam bila sigurna da je verovala da ću doći, ali se u to uverila kada sam se tiho i neprimetno ušunjala u salu dok su uveliko radili na vežbama zagrevanja. Nasmejala sam joj se, mahnula i prerušila u nindžu sa foto aparatom.

Can't touch this

Can’t touch this

Godinu dana ranije, imala sam priliku da fotkam čas Acro Yoge. Izgledalo mi je fascinantno, želela sam da vidim kako to rade uživo i dobila priliku. Isti način prilaza, isto šunjanje, isto stidljivo mahanje i škljocanje. Izgleda da je to moj stil.

Nove godine za stare

svetlašca

Čovek je društveno biće. Ja sam čovek. Ja sam društveno biće.
Teško mi je bilo da priznam to sebi, pogotovo kada sam imala nepunih 15 ili 16 i mislila da sam sama, jedina na svetu, sebi dovoljna. Deceniju kasnije, nakon trogodišnje izolacije usled uzgajanja mladunčadi, svaki kontakt sa odraslim osobama mi ulepšava dan i tako je i ostalo do danas. Ako upoznam neku novu, interesantnu i inspirativnu osobu, makar pre toga sedela i dangubila, taj dan je za mene uspešan i ispunjen. A posebno cenim ona spontana, iznenadna i neplanirana poznanstva koja ti prevrnu život naopačke.

Zidaonik

Ne znam ko je taj Nik i zašto je kopao, ja znam da smo mi zidali. I to ni manje ni više iglo. A sve je počelo tako što smo želeli da idemo na džipijadu.
Šta je džipijada, pitate se? Osim što je opšte prihvaćen i manje fensi izraz za takmičenje terenski vozila po blatu, to je neverovatan poriv ljudi da se zaglavljuju i onda odglavljuju, a u isto vreme smrzavaju i prljaju.

Rekla sam blatnjavo, mislila sam blatnjavo.

Rekla sam blatnjavo, mislila sam blatnjavo.

Kad se tako kaže zaista ne zvuči primamljivo, ali ima neku draž i šmek. Serbian Trophy se i ovde godine održavao na Kopaoniku i želeli smo da idemo. A onda smo videli da je vikend nakog toga Blogomanija isto na Kopaoniku, na kojoj će gostovati i Bjuti i Iva i Lalilica i Mali Iv i Ptičica i greota je bilo propustiti priliku za druženje sa njima, te odlučismo da spojimo sve i pride dovedemo i decu.

Akcija: Karanfilić

Beograd, 2013 

Zapričala sam se. Nisam ni primetila kako je vreme proletelo. Površnim pogledom na telefon shvatila sam koliko je sati i izletela sam na ulicu. Obećala sam. Donela sam sastojke čak iz Zagreba, prehlađen je, pomoćiće mu.

Ulazim u auto, prolazim na žuto, nadam se da nema kamere. Levo, desno, levo, semafor. Digitalni sat na radiju pokazuje 21:55. Ulećem u zgradu, gužva je, a ja shvatam da nisam ponela novac. Prebiram po džepovima, torbi, pretincu za rukavice, piksli… nema dovoljno. Odlazim do obezbeđenja, molim ga da mi učini, kaže ne može ništa da uradi, da se obratim drugoj osobi. Odlazim do žene, hitno je, bitno je, ukratko objašnjavam situaciju, ljudi iza mene negoduju, ona pak ima razumevanja i kaže mi da ne brinem.

Kukulele, čuda velikoga

Imam tog komšiju koji i leti i zimi sa sinom prodaje knjige na ulici. Polovne, nove, pocepane, išvrljane, podvučene, očuvane, uprljane, dečje, davno zaboravljene, sveže izdate. Posle dvadesete kupljene knjige su me upamtili i tepaju mi kako sam im miljenica. Stariji komšija mi daje veći popust i uvek komenatariše kako sigurno dolazim zbog njegovog sina, a sin uvek pokušava da izvuče koji dinar više i proda po ceni većoj od tatine.
Kad smo se doselili pre godinu dana, imala sam ritual šetnje sa Evanom. Obučem ga, ušuškam u kolica, nasečem kruške i jabuke i idemo u istraživanje Zemuna. Ali prva stanica nam je klupica pored koje oni prodaju knjige.
U tom periodu smo napravili našu omiljenu policu za knjige. Iako smo imali već dosta knjiga, uvek je bilo mesta za još, te je ovo bila savršena prilika i za popunjavanje police i za istraživanje nekih novih autora.

Knjige u džungli

Knjige i Zara u džungli

Šoljica čaja i čašica razgovora

Ne znam kako je sve počelo i ne znam koliko dugo traje, ali znam da se sve jako brzo desilo i da sam ih zavolela preko noći, a tada ih još nisam ni poznavala.

Njih je tri. Sve su jako kreativne, lepe, pametne, interesantne, inspirišuće i zabavne. Čitajući njihove tekstove, recepte i ideje i gledajući njihove fotke, ulazila sam u neki čudan svet – svet mašte i lepih stvari. Bilo mi je sve jako čudno i novo. Moje omiljene boje su crna i šarena. Ne volim pastelno, ne volim ukrase, ne volim šoljice i čajnike. Nisam preterano romantična, ne vodim previše računa o detaljima u kući, imam najobičnije, jednobojne, dosadne tanjire, najveće moguće šoljetine i najčešće serviram ručak u činijama. Kad se desi da slučajno dobijem cveće, stavljam ga u teglu jer vaz(n)u nemam. Oblačim se na štrafte i imam instant frizuru.

Rađanje porodice

“Bebac je odlučio da se rodi, izgleda. Čujemo se kad ustaneš…”.
I tom porukom je počeo moj dan. Osvanula je sreda, 17. jul 2013. godine.
Par sati kasnije, bila sam u Novom Sadu. Srce mi je lupalo kao ludo. Išla sam da fotografišem porođaj.

025Danijela i ja smo se upoznale na obuci za dule. Kažu da se slični ljudi privlače i ja verujem u to. Nismo imale puno vremena za ćaskanje, ali mi je brzo postala jako draga. Možda je presudan momenat bila i vežba u kojoj smo se nas dve gledale u oči i imale zadatak da slušamo jedna drugu o razlozima zbog kojih želimo da postanemo dule. Ja se ne sećam koji je moj tada bio razlog, ali se sećam da sam iz njenih očiju čitala mirnoću, staloženost, razumevanje, ljubav i sigurnost.
Šta je dula, najbolje je opisala naša drugarica, dula Nataša u njenom tekstu o pratilji porodilje otvorenog srca.

Jurotrip, dan četvrti

Pedeset nijansi zelene. To je ono što je izašlo iz mog grla tog jutra kad sam se probudila. Volim slikovitno da objasnim, nema na čemu. E to grlo je vapilo za jednim vrućim, sočnim, aromatičnim čajem te se mi brzo spustimo na doručak. U ovom hotelu kao da su znali da mi idemo na žurke pa doručak produžili do 11.

A doručak švedski, ovaj, nemački sto, brdo klope, no ništa toliko zanimljivo kao što je izgledalo dok smo prilazili. Pržena jaja, 1000 vrsti jogurta i mleka sa pahuljicama, neke viršle, kobasice i hlebovi… Veliki izbor čajeva, doduše, baš ono što mi treba. Pa možeš sam da nacediš sok, pa da napraviš kafu, izabereš sastojke sa kojim čika kuvar može da ti isprži jaja… Pojedosmo mi po nešto, popismo kafu i čaj, a onda spazismo, kad su se već svi razišli, da postoji veliki poslužavnik samo sa sirevima. Ogromni kolut bria, sitno narezan ementaler, kocka buđavog i parče velikog, tvrdog, narandžastog sira. A uz sireve neki džem od slačice, rekla bih. Narandžasto, slatko, krcka pod zubima. Kad se ukobinuje sa budžavim sirom, odzvanja u ustima kao najlepša Justin Biberova balada.

Jurotrip, dan treći

Nakon “parents gone wild” petka večeri u Pragu, idemo ka Nemačkoj, tužni što nismo ostali duže (ili došli ranije, kao što je bilo planirano) kod Maje i Pere, ali sa odlukom da ćemo se vratiti ponovo.

Put putujemo

Put putujemo

Idemo u Hanover i to, ni manje ni više nego na žurku. Ta žurka je zapravo i povod našeg putovanja. Kumov brat puni 40 godina i to je već sam po sebi dobar razlog za dobru žurku. Brat mu pravi žurku (naš kum, zvaćemo ga Andre) i na neki način je iznenađenje. Nigel, slavljenik, zna da će biti žurka (to im je već tradicija jer je i sam napravio žurku iznenađenje svom bratu, Andreu za njegov 40. rođendan), ali ne zna ništa više o njoj. Niti gde je, niti kad, niti ko dolazi. Sad kad smo to razjasnili, možemo dalje.