Razmišljanja

Duboke misli u plitkom moru

July 26, 2017

– Mama, šta radiš na tom zidiću.
– Došla sam da nešto zapišem.
– A šta to?
– Pa neke moje misli. Želela sam da ih zapišem u ovom trenutku, da ih zapamtim.
– A o čemu misliš?
– Stvarno želiš da čuješ?
– Daaaaaa.
Majka se setno zagledala u daljinu, duboko uzdahnula i počela.
– Razmišljam kako je ovo kampovanje magično. Kako donosi toliko benefita za sve nas. Zajedno i pojedinačno. Priroda, zvuci, mir, svi smo zajedno, napolju po ceo dan. Ali je i tako izazovno i ovde ne mislim na sve obaveze tokom dana koje mogu biti iscrpljujuće. Mislim na mir u glavi. Znaš li koliko je teško biti u tišini (zrikavaca) sa sobom? Razmišljaš o stvarima i ljudima koje si mislio da si zaboravio. Uspomene teku kao reka, suočavaš se sa sobom, sa svojim izborima. Prebiraš godine, pa se malo prepadneš. Neki događaji i ljudi izazovu toplinu i osmeh, a kod nekih počneš teže da gutaš i srce zalupa jače. Koja je moja priča? Da li je patnja i preispitivanje sastavni deo zdrave jedinke ili smo svi pokvareni? Kako naći meru u suzbijanju svojih potreba i želja sada kada neka mala bića fizički i emotivno zavise od tebe? Da li se trenutna osećanja, nadahnuća, emocije i potrebe računaju ili sve mora bezbroj puta da se promisli, pa tek onda zaključi. I da li je fer to drugima predstavljati, ako znaš da je trenutno tako, a možda neće potrajati? Šta rade svi oni ljudi koji su odigrali veliku ulogu u mom životu i da li znaju da mislim na njih? Znaš li da sanjam ljude koje ne poznajem i da posle toga osećam veliku bliskost sa njima? Kako to da uživam u samoći, a da mi je najveći životni uspeh kvalitetna razmena misli sa drugim bićem? Evane, gde ćeš?
– Ćao mama!
– Ali Evane, vrati se. Nisam završila. Evane, pitao si me. Vrati se da ti ispričam… Evaneeeee

Comments

You Might Also Like